Nedavno sam na Fejsbuk profilu jednog sugrađanina video album sa fotografijama na kojima su ovekovečeni već odavno ispražnjeni i zanemareni lokali na Obilićevom vencu u Nišu; prizor avetinjskog izgleda od kojeg sam se naježio.
Za raliku od trgovačkih centara , koji su napušteni i zapušteni posle desetak godina „sjaja“, Obilićev venac u Nišu je kroz čitav dvadeseti vek važio za neverovatno prometnu tgovačku ulicu, načičkanu lokalima, u kojima su bile smeštene najbolje prodavnice mešovite robe, butici sa kvalitetnom garderobom, dragstori, zanatske radnjice, kafane, bifei, apoteke,.. Samim tim, ova ulica, bila je neverovatna živa i krcata potrošačima.
Danas ona ima sasvim drugačije lice: opustela je, baš kao i lokali, a sem retkih trgovina za prodaju auto-delova, farbe ili rasvete – koje i same čekaju trenutak kada će biti zatvorene – ovde gotovo da nema ničega.
Ivan, fotograf, i ja našli smo se ujutru na kraju Obilićevog venca, sa namerom da idemo ka početku, odnosno, ka gradskom jezgru. I već tu, na samom uglu, krivio se zapušteni bistro „Aleksandar“; ili bolje rečeno, ono što je ostalo od njega, a to – sem zidova od pune cigle, natpisa ispisanog farbom, heklanih zavesa i čunka zahvaćenog korozijom iz kojeg se nekada uzdizao dim i miris jeftinog roštilja – nije mnogo. Čak i ne pamtim kada je ovo mesto radilo, ali sudeći po stanju u kojem se nalazi, poslednji vinjak poslužen je pre više od jedne decenije.
Nastavljamo dalje i ono što vidimo više izgleda kao kulisa nekog Romerovog filma, u kojem su, prema scenariju, zombiji poharali čitavo naselje, ili čak na Berlin četrdeset i pete, nego kao nekada raskošna ulica, u samom centru grada.
Stakleni izlozi, iza kojih se nekada šarenila roba, danas – ako nisu razbijeni – šarene se od plakata za predizborne kampanje, reklama za škole stranih jezika i turističke agencije ili najavnih postera za koncerte treš-folk bendova.
Iz pojedenih vrata vire neplaćeni računi za struju i komunalije. I vlasnici kao da su zaboravili na svoje lokale. A oni su u takvom stanju da su počeli sami da se urušavaju. I kada konačno od njih ostane samo ruina, na njihovim temeljima će investitori sa buljama punim love dići one idiotske, estetski nakazne četvorospratnice šarenih boja, kojih je već sada pun grad.
Nasred ulice nalaze se tri spojena lokala; sva tri napuštena. Iznad vrata jednog od njih, nazire se nagoreli natpis „Kožna galanterija. Modna kolekcija. Modne cipele“. Samo što sada odatle ne blješte lakovane salonke i ženske cipele sa visokom štiklom, već razbacani špricevi i igle. Izgleda da ova mesta služe još jedino džankijima, koji ovde bleje posle dobrog fiksa, ali i za nemarne komšije koji ih koriste kao kontejnere i eventualno za ulične crtače, koji grafitima oplemenjujumemljive i poluurušene zidove.
Vreme tranzicije pregazilo je malu privredu, pa su katance na vrata stavili i časovničari i šnajderi, a vala i majstori elektronike, jer ko danas krpi televizore Elektronske industrije? Ipak, nisu svi privrednici prestali sa radom, neki su jednostavno preselili radnje, ostavljajući betonske ljušture za sobom. Sa druge strane, pojedini lokali su u gradskom vlasništvu, a gradskoj vlasti se naravno jebe za tu infrastrukturu, u koju bi trebalo da malo i da se uloži.
Na broju 18 ove ulice, nalazi se velelepna zgrada Južnomoravske banke, sagrađena na početku dvadesetog veka, u neobaroknom stilu, oplemenjena neoklasičnom dekoracijom. Na vrhu krova uzdiže se kula sa satom. Zasigurno je jedna od najlepših zgrada u Nišu. Pa ipak, sat je stao, a ona je opustela. Fasada propada i pitanje je trena kada će čitava zgrada načisto propasti i posrnuti. Jedno vreme se u njoj nalazila – gle, čuda – jedna inostrana banka, ali i ona je pobegla odatle.
Nažalost, priča se ne završava tu, na Obilićevom vencu. Izgleda da su ruševine metastazirale svuda po centru grada. Pa recimo, u gradskom jezgru, na Trgu Vuka Karadžića, pored Kazandžijskog sokačeta, može da se vidi potpuno srušena streljana, iz koje su nekada izlazi šampioni Jugoslavije, koja je pride pod zaštitom grada. Ili nešto dalje, nekada čuveni kafić Alan Ford, a sada ruglo, okićeno zelenom ciradom i pivskim gajbama.
I dok građani i gradska vlast licemerno kukaju pamteći neka „bolja vremena“ i neki „lepši Niš“, ne čuvaju ono što taj grad već ima. Okreću glavu pred ovakvim nakaradnim prizorom i tek ponekome zasmeta ono što vidi.
Naposletku, sudeći po staroj narodnoj „Kakav izgled, takva i prilika“, izgleda da ovaj grad postaje prilično nepriličan.
