Ко је стварни творац плаката са 27 такозваних јавних личности и поруком да они зраче у мраку Србије? Плакат се појавио на друштвеним мрежама и изазвао различите реакције јунака из екипе скупљене на делићу сајбер-простора. Има ту разног света: од шефа САНУ до шефова неколико регулаторних тела, као и драмских и ликовних уметника. Највише је новинара, чак 11. И двоје политичара.

Неколико појединаца је поносно што се нашло на плакату који осветљава замрачену Србију. Жена позната по свеопозиционом ангажману изјавила је да би себи пре одгризла руку него што би гласала за Сашу Радуловића. Она сумњичи Сашину активисткињу за овај перформанс и у љутњи, прети не само сопственој руци, већ и опозиционом јединству.

Из Радуловићевог штаба сматрају да је реч о Вучићевој манипулацији. Што ће рећи да су његови људи правили постер, а залепили га Радуловићу.

Чини се да је појава плаката један од феномена банализације виртуелног света. О банализацији предизборне кампање за изборе који, узгред, још нису расписани, сувишно је трошити редове.

Данас сваки власник налога на друштвеним мрежама постаје медиј сам по себи, а збир свих тих хаотичних мисли и цртежа представљају окосницу новог сајбер-поретка. Претпостављам да се Срђа Поповић, некадашњи вођа Отпора, сада слатко смеје на помињање речи „хаотично”, с обзиром на мишљења да је наизглед стравична гужва на интернет магистрали заправо беспрекорно уређена, о чему би, иначе, могао да посведочи понешто и друг Сноуден.

Хоћемо ли зато жалити за традиционалним медијима или чак за временима када су се тајно слушали Радио Лондон или Радио Москва, а јавно читала „Борба”? Тада је јавна реч имала снагу која је водила или ка врху, или ка Голом отоку.

Што би рекли економисти, ствари које су ретке су вредне.

Данас свако има право да каже о свакоме све. То јесте демократски, али истовремено обезвређује ставове оних који их износе. Отуда се налазимо у парадоксалном стању. Што је више информација, све се мање зна.

Тако неколико одлично обавештених људи појма нема како се нашло на плакату, а још мање зна да ли су их тамо сместили вучићевци, радуловићевци или неко трећи. И није им до краја јасно да ли неко манипулише њиховим ликом и делом или им је начињен комплимент.

Ипак, није овде реч само о политичком утицају друштвених мрежа. Проблем је у још понечему. Прогласити „Твитер” и „Фејсбук” стубовима слободног новинарства, као тобожњег врхунца демократије, исто је и што дати лиценцу свакој бленти који маше около секирчетом, за експерта грађанске хирургије. Чик нека вам тај чачка по срцу.

Разуме се да срце не би куцкало дуго времена. Тако је, од вишка демократије, оболео и јавни простор. Замислите да се испод овог текста потпишем лажним именом и поставим туђу слику, свакако лепшу…