Novosti online

Сам на кијевском аеродрому

У фирми у којој сам радио био сам незадовољан. Интензивно сам тражио нови посао, али знајући да је тешко доћи до посла, нисам прекидао постојећи. Тај процес трајао је преко годину дана. За све то време само из једне фирме позвали су ме на разговор, али њихов предлог био је лошији од оног што ја већ имам. Нисам то прихватио. Онда се појавио оглас у коме се траже кандидати из моје струке за рад у иностранству. Било је наведено да је у питању грађевинска фирма која ради у Русији, Украјини и Казахстану. Све то изгледало ми је привлачно, али не много реално. Сматрајући да покушајем ништа не губим, конкурисао сам. После двадесетак дана позвали су ме на разговор.

Мој плус је био што радим у грађевинарству, а током разговора сам оставио позитиван утисак. Казали су ми да ће ме сигурно ангажовати. На моје питање кад ће то бити и на молбу да буде бар три недеље раније, да бих у фирми у којој радим поштовао отказни рок, одговорили су да не бринем.

Рекли су да ће то, оријентационо, бити за два месеца.

Прошло је шест месеци. Одавно сам се опростио од свега. Сматрао сам да је била у питању још једна лажна нада. Зазвонио ми је телефон. Било је питање да ли и даље желим да радим у иностранству? Одговорио сам потврдно. Они су ме позвали да дођем на разговор.

Био је понедељак. Инсистирали су да до петка кренем. Био сам затечен. Како се спремити за тако кратко време? Како прекинути радни однос у фирми у којој радим? Како саопштити родитељима тако изненадну одлуку? Обећао сам да ћу одмах разговарати са директором фирме у којој радим и да ћу одмах позвати и саопштити моју дефинитивну одлуку.

Био сам у паници. О фирми у којој треба да радим нисам знао скоро ништа. Требало је напустити постојећи посао. Кроз главу ми је пролазило да ми можда неће изаћи у сусрет и да ми неће дати сагласност да напустим посао без одрађивања отказног рока. Мислио сам да ће то можда предодредити моју одлуку. Међутим, директор је одлучио да ми изађе у сусрет и одлука је била само моја.

Решио сам да ризикујем. Услови које су ми предложили финансијски су били задовољавајући и то сам сматрао пресудним. На питање у коју земљу идем, рекли су у Русију или у Украјину. Тражио сам да ми се каже јасно где идем. Сутрадан су ми рекли да идем у Кијев.

Званично сам примљен у радни однос. Међутим оригинал уговора о раду нисам добио. То ме је узнемирило, али назад више није могло. Решио сам да идем, па шта буде нека буде.

Рекли су ми да ће ме на аеродрому чекати човек који ће у рукама држати папир на коме ће писати име наше фирме. Питао сам за контакт телефон. Рекли су да не знају тачно ко ће ме чекати, али да не треба да бринем.

Нико се није појављивао. Сви Срби који су допутовали у Кијев брзо су нестали и ја сам остао сам на кијевском аеродрому. Био сам преплашен

Лет за Кијев био је преко Беча. На аеродрому сам упознао човека који такође ради у Кијеву. Обећао ми је да ће ми помоћи да се снађем на кијевском аеродрому.

Слетели смо по плану. Узео сам свој пртљаг и погледом сам кренуо да тражим обећаног човека.

Нигде га није било. Човек који ми је обећао помоћ морао је да крене својим послом. Оставио ми је свој број мобилног. Нико се није појављивао. Сви Срби који су допутовали у Кијев брзо су нестали и ја сам остао на кијевском аеродрому. Био сам преплашен. Кроз главу су ми пролазиле приче о нашим радницима који су преварени у Русији. Помисао да сам напустио посао у Београду још више ме је ужасавала.

Позвао сам човека који је већ био кренуо, али тај позив ме је оставио без кредита. Више никог нисам могао да зовем.

Пришао сам поштанском пункту покушавајући да објасним да треба хитно да позовем Србију. То није било могуће. Девојка је говорила само украјински и руски и скоро да се уопште нисмо разумели. Ипак, рукама ми је објашњавала и ја сам схватио да треба да купим кијевску СИМ картицу.

Купио сам је на суседном пункту и онда сам назвао човека који ми је обећао помоћ. Он ми је рекао да не бринем, да се ништа страшно неће десити. Подсетио ме је да имам визу, да сам регуларно у Украјини. Обећао ми је ће се он вратити по мене ако не решим проблем и додао да ћу моћи да преспавам код њега.

Предложио ми је да одмах назовем фирму у Београду. Проблем је био што је била субота. Они нису радили. Послао сам СМС човеку који ми је просторијама фирме предао авио-карту и копију уговора о раду. Он ме је скоро истог тренутка назвао. Ја сам био потпуно излуђен и посебно бесан на њега да не знам ни шта сам говорио. Он ми је само рекао да не бринем и да ће се све решити. Убрзо сам имао нови позив. После сам сазнао да је то био генерални директор.

Он ми је казао да је у питању неспоразум, да је секретарица направила грешку, али да ништа не бринем. Рекао је да узмем такси и да им покажем адресу из писма које су ми дали у Београду. Рекао је да ће ме тамо чекати човек који ће платити такси и који ће ме повести даље.

После неколико минута и тај човек ме је назвао и објаснио ми како да се нађемо испред зграде офиса. Мало сам се смирио, али све ми је и даље изгледало ненормално.

Он ме је по договору сачекао, одвео ме је раднички ресторан да вечерам, после тога у стан. Објашњавао ми је да је био неспоразум и интересовао се о мом ранијем радном искуству.

Ујутру, без обзира на то што је била недеља, позвао ме је да дођем у офис. Иначе зграда офиса је била поред зграде у којој сам становао. Обавили смо разговор са генералним директором. Отприлике је поновио оно што ми је речено и у Београду. Тек сутрадан кад сам упознао мог шефа, са којим са опуштеније поразговарао, смирио сам се. Тада сам схватио да нема никакве преваре. Заиста у Кијеву сам провео две године и мислим да је моја одлука да одем у иностранство ипак била исправна.

Никола Николић

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh