Редитељ Кокан Младеновић је у инспиративном сценском заносу, а како и не би када на сцени „Пера Добриновић” Српског народног позоришта у Новом Саду гради своју нову представу „На Дрини ћуприја” према роману Иве Андрића за који је писац добио Нобелову награду за књижевност 1961. године. Премијера је у четвртак, 17. марта. Драматург је Светислав Јованов, сценограф Марија Калабић, костимограф Тања Радишић, композитор Ирена Поповић, кореограф Андреја Кулешевић.

Током протекле године име Кокана Младеновића било је више пута у жижи овдашње јавности. Завршио је на саслушању у полицији због интервјуа под насловом…”Оволико зло мора бити угушено у крви, деведесете су дошле на наплату”, отказан му је рад на представи „Коштана” где је насловну улогу требало да игра транссексуалац Божо Врећо…

Кокан Младеновић не жели да разговара о томе како је учврстио позицију „револуционара у култури”, о односу са Љубишом Ристићем, зашто тврди да постоји обострана нетрпељивост између њега и српског театра и какве су његове грешке…

„То су теме о којима сам говорио на много места, уз много варијација и стварно не бих имао ништа ново да кажем, а није фер, ни према „Политици” ни њеним читаоцима да рециклирам старе интервјуе, каже Кокан Младеновић.

У ишчекивању смо сценског читања романа: „На Дрини ћуприја” нобеловца Иве Андрића. Шта је у фокусу вашег тумачења овог Андрићевог дела? Како ћете на сцени укрстити судбине његових јунака?

Верујем да је Мехмед-паша Соколовић мислио да је његова несрећа последња која ће се икада догодити од тренутка кад, на месту где је у сепету превезен скелом преко Дрине као десетогодишњи дечак, буде подигао мост. Mост који повезује људе и народе, повезује мало и изоловано са великим светом и доноси просперитет месту његовог рођења. Верујем да је био уверен да ће очаравајућа белина тог моста осветлити и просветлити сваког ко га буде прешао или такао.

У повести коју нам Иво Андрић описује у свом ремек-делу, тај мост, величанствена задужбина једног визионара, понајмање представља место спајања и радости, већ место узидавања двоје близанчади, место набијања на колац, место самоубиства лепе Фате Авдагине. Mесто хапшења, мучења, одсецања глава, место свакојаке несреће које је ту да прави границу, раздваја државе и народе, бива освајано, па и порушено, од мржње и неразумевања.

Какви то људи настањују вишеградску касабу? Kакви је то народи походе и освајају, кад им је пошло за руком да извргну смисао једне чисте и честите замисли? Морамо ли свему да дамо ружни и наопаки смисао? Постоји ли ишта што надраста поделе и мржње и што би Дрину престало да чини границом нездравих амбиција, а мост у Вишеграду местом злочина и подела?

Кроз четири века Андрић нам у овом роману показује како се времена брзо мењају, само мост остаје на једном месту. Из које временске визуре ћете прочитати ово дело, будући да тврдите да је: „Ако постоји црна кутија пада који нам се десио, записана је у овом роману”?

Не постоји театар ван садашњег времена и овог тренутка. Нас роман „На Дрини ћуприја” занима као велика историјска предигра која, уочавајући правилне циклусе зла на овим просторима, то зло доводи до наших дана. До једног моста и једног града који не само да нису рашчистили са страхотама своје претходне историје, већ својим неразумним понашањем готово срљају у нове катастрофе.

Према Андрићу историја је арена човекове животне битке и представља оквир његове судбине. Ваша представа ће, како кажете, упозорити на циклус зла који на овим просторима није завршен. Које и какво зло?

Погледате ли жалосни повратак земаља региона – Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине– у националистичку реторику деведесетих, звецкање оружјем, узурпацију демократије и толеранције сваке врсте, схватићете да рат на Балкану није готов, да ниједно суштинско питање које је покренуло крвопролиће деведесетих није решено и да је мир о коме говоримо, тек варљиво примирје до следећег постројавања и следећег клања. Верујем да не постоји нико ко мисли својом главом, а верује да ће мир и стабилност овом, у моралном и материјалном смислу, уништеном делу Европе донети исти људи који су деведесетих оштрили ножеве и призивали крв. Ми нисмо разрешили своје историјске заблуде, свој велики несрећни удео у страхоти која нам се догодила и коју смо чинили другим људима и народима, и слаба нам је утеха што исту врсту кукавичлука и мизерне историјске одговорности показују и народи у окружењу.

Мост као постојана племенита идеја, непромењива вечита тачка, одувек је спајао људе. Какву поруку ћете публици послати кроз ваше читање овог романа?

Како је могуће да преко четири стотине година несреће и страдања на једном те истом месту не услови рађање једне другачије свести којој правилни ритам крвопролића и ратова неће одређивати судбину и животе? Да ли смо ми, као велики понављачи историје, доказали да смо трајно неспособни да одлучујемо о својим судбинама и да ће нашу судбину, као и у већем делу историјског тока Андрићевог романа, одлучивати други? Хоће ли Дрина поново бити крвава река којој се не види површина воде од лешева убијених Срба 1942. године. Хоћете ли поново затварати турбине хидроелектране у Перућцу да их не би блокирала тела покланих муслимана, бачених у Дрину 1992, са тог истог моста, ћуприје задужбине Мехмед-паше Соколовића? Андрићев роман није историјска хроника. Он је крик са дна једне масовне гробнице. Крик који бисмо морали чути, ако не желимо да се понавља.

Србија је земља у којој сатирична литература не застарева. И даље се огледамо у текстовима Нушића, Стерије, Домановића… Какво ми то време живимо?

Време насиља, нереда и неправде. Уосталом и сам Андрић каже:

„Сувише је овај народ патио од нереда, насиља и неправде, и сувише навикао да их подноси са подмуклим роптањем или да се буни против њих, већ према временима и околностима. Између злоковарних, осветничких мисли и повремених побуна пролази им горак и пуст век. За све друго они су неосетљиви и неприступни. Понекад се човек пита да није дух већине балканских народа заувек отрован и да, можда, никад више неће ни моћи ништа друго до једно: да трпи насиље или да га чини.”

Имате срећу, кажете, да готово две године одсуствујете из Београда и радите представе са мађарским, словеначким, румунским и хрватским глумцима. Зашто?

Наша се позоришта, углавном, дирљиво труде да не извлаче главе из песка социјалног мира и уметничке малограђанштине. У једној земљи која се распада, у систему функционисања театара који је застарео и непродуктиван, наши театри играју своје бесмислене репертоаре, окрећући главу од срамотне стварности. Постоје, наравно, изузеци, аутори попут Оливера Фрљића, Андраша Урбана и још неколико млађих колега, али су они ту тек да понекад осветле мркли мрак нашег театарског живота.

Београд живи свој декадентни распад позоришног царства, уметничка храброст, самосвест и достојанство професије су сведени на инциденте, а за то време наш министар културе бира музику за краве на Мећавнику. О овцама не мора да брине. За њих је задужен један други пастир.

Живимо далеко од сваке идеологије, сведени на грабежљиво преживљавање од данас до сутра. Имали ли за нас трачка светлости у овом дугом тмурном тунелу?

Нема. Да завршимо, такође, са Андрићем: „Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете”.