Zavesa se diže i otkriva hotelsku sobu u Lidsu. Odvratni sredovečni novinar pokušava da zavede mnogo mlađu ženu. On je mizogini homofob i rasista. Ona je emotivno ranjiva i priprosta. Sledećih sat vremena, hotelska soba postaje ratište; gledamo silovanja, nasilje, bombardovanje, samoubistva, masturbaciju, prostituciju, i još neko pojede mrtvu bebu.
Naravno, kad zavesa padne, haos se nastavlja.
Godina je bila 1995, a prosečni britanski ljubitelj pozorišta evidentno nije bio spreman za surovu tematiku drame pod naslovom Blasted, čiji je autor bila Sara Kejn. Novinari su jedva dočekali priliku da ispljuju mladog ženskog dramaturga. Daily Mail je komad nazvao „gozbom gadosti“ za „lude levičare“, dok je Independentopisao gledalačko iskustvo na sledeći način: „kao da vam neko drži glavu u kofi punoj iznutrica“.
A šta je tačno Kejn zgrešila? Napisala je komad tako hrabar – po formi i po sadržaju – da su kritičari bili zbunjeni i zgađeni. Kao što je i sama istakla, „tekst u kom sredovečni novinar siluje devojku da bi posle i sam bio silovan i osakaćen teško da je mogao da me umili sredovečnim novinarima u kritici.“
Zamislite da se danas digne tolika ujdurma oko neke predstave? To se prosto ne bi desilo – delom zbog toga što Vest Endom trenutno dominiraju Šekspir, Ibzen, i finansijski pouzdane adaptacije popularnih romana. Manjak ulaganja u pozorište otežava mladim glasovima proboj na scenu, ali da Sara Kejn nije razorila sva očekivanja o identitetu britanskog teatra, verovatno mnogi od tih novih, talentovanih autora ne bi ni imali priliku da se izraze.
Na dela Sare Kejn naišla sam kao student dramaturgije, dok sam se bavila in-yer-face pozorišnim pokretom. Kritičar Aleks Sirs opisao ga je kao žanr koji „hvata publiku za gušu,“ i „preispituje moralne norme, ruši propisana pravila o tome šta se može prikazati na pozornici a šta ne.“
Važno je istaći da ovaj žanr nije samo težio šoku i uvredi, već je bio deo potrage za nečim dubljim, za smislom u sjebanom svetu. Sara Kejn mi je privukla pažnju u udžbeniku isključivo zbog ženskog imena; doživela sam ga kao olakšanje posle mesec dana čitanja o rečitim muškarcima. Momentalno sam u njoj otkrila i mentora i muzu.
Njeni komadi za pozornicu bili su isto što i „Petparačke priče“ za film. Isprva su me privukli silovanje, seks, i nasilje, ali posle ponovnog čitanja fascinirala me je nada koja uspeva da istraje u toj tami. Svi prizori i društvena uređenja i likovi su distopijski ružni, ali ne i beznadežni. Očajna potraga za ljubavlju i spasenjem iz živog blata života seče pravo do srži ljudskog bića.
Uzmimo na primer scenu iz Cleansed u kojoj Rod i Karl pričaju o ljubavi. Karl traži posvećenost, hoće dokaz o osećanjima svog partnera. Rod je, za razliku od njega, realista. Na kraju mu kaže: „Volim te sada. Sa tobom sam sada. Trudiću se, iz dana u dan, da ne izdam tvoje poverenje. To je sve, ništa više. Ne traži mi da te lažem.“ To nije romantična izjava u konvencionalnom smislu, ali brutalna iskrenost i zalaganje za osobu do kojoj je čoveku trenutno stalo, ništa više nije moguće obećati. Za mene to čini ovu scenu jednom od najromantičnijih koje moderna drama može da pruži.
U svom sledećem delu, Crave, Kejn se bavi potpunim očajem i jadom koji proističe iz neuzvraćene ljubavi. U stilskom smislu, iskorak je značajan; tema ljubavnog bola je sveprisutna, a likove istovremeno muče silovanje, incest, anoreksija, mentalna oboljenja, i drugi sasvim stvarni demoni.
Uprkos svemu tome, nada i dalje postoji. Divan monolog ima jedan lik (verovatno ženski) na temu osećanja prema drugoj ženi: „I hoću da igramo žmurke i da ti dam svoju odeću i da ti kažem da su ti lepe cipele i da te čekam na stepeniku dok se kupaš i da ti masiram vrat i da ti ljubim stopala i da te sretnem kod Rudija i da pričamo o tom danu i da kucam tvoja pisma i da nosim tvoje kutije i da se smejem tvojoj paranoji.“
Prikaz onih nesigurnih skrivenih misli na temu voljene osobe, kao i neobičnih intimnih trenutaka koje čine svaku vezu, koncipiran je savršeno. (Dalje kaže: „i da te grlim kad se bojiš i da ti čuvam strah i da te želim kad te omirišem i da te vređam dodirom i da cvilim kad sam pored tebe i da cvilim kad nisam i da ti balim po bradavici i da te gušim u noći“) Srce mi se slama.
Sama Kejn bila je divna ali problematična osoba. Seksualno fluidna, predstavljala je ne samo mladu umetnicu u muškom svetu već i redak primer ženskog gej glasa u pozorištu. Turbulentni duševni problemi mučili su je tokom dvadesetih godina i uticali na drame koje je stvarala. Pisala je onako kako je i živela jer drugačije nije ni mogla.
Uprkos depresiji, jadu, i drugim mračnim trenucima, Kejn je uspela da razdrma umetnost koja je već godinama stagnirala. Najavila je novu generaciju autora u vreme kad je vrlo malo novih komada stizalo do mejnstrim pozornice. Imala je jasnu ideju o identitetu teatra – mrzela je pozorište kao trivijalnu razbibrigu srednje klase. Kad su joj u intervjuima predočili da njena dela ne nude rešenja, odgovorila je, „Posao umetnika je da postavlja pitanja; onaj ko se pravi da ima rešenja je pre političar.“
Sara Kejn je izvršila samoubistvo u 28. godini, ostavivši za sobom svoj poslednji i najcrnji komad pod naslovom 4.48 Psychosis. U pitanju je tok svesti koji uznemirava i ruši konvencije, labudova pesma dramaturga koji će ostati zapamćen kao izmučena umetnička duša, teatarska verzija Silvije Plat.
Iako mlada, iako autor samo četiri dramska teksta i jednog kratkog filma, bila je zaista genijalna. Moralo je da prođe dosta vremena da bi ljudi to shvatili. Još za života, videla je kako kritičari postepeno menjaju mišljenje o njenom delu. Od kako je preminula, pozorišta polako ali sigurno održavaju to delo u životu.
Danas, nešto više od 20 godina posle sudbonosne premijere Blasted, ovaj dramaturg ulazi u kanon britanske pozorišne umetnosti: u toku je produkcija Cleansed u izvođenju Narodnog pozorišta. Komad je ostao politički relevantan do danas – prikazuje svet kao zatvor za telo i duh. Lik po imenu Tinker nalazi se u ulozi doktora, tamničara, i diktatora opšte prakse koji poriče da je za bilo šta odgovoran dok se sve oko njega raspada. Najbolja dela su bezvremena.
Sara Kejn je bila najbolja među nama, umetnica kakvoj nema ravne. Dok se pravi pretendent na njen presto ne pojavi, ostaje nam samo da je slavimo u prikladnom maniru – seksom, suzama, nasiljem, i krvlju prolivenom na sceni.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Insta
