Ле­по је што је го­спо­дин Не­над По­по­вић („Ми­гран­ти и ми­си­це”, Политика 23. фебруар) од­у­стао од не­тач­не тврд­ње да су из­бе­гли­це у Кел­ну ма­сов­но си­ло­ва­ле же­не. Ште­та је што не од­у­ста­је и од за­стра­ши­ва­ња гра­ђа­на, па сад го­во­ри ка­ко ја не мо­гу би­ти „ап­со­лут­но си­гу­ран” да ме­ђу из­бе­гли­ца­ма у Ср­би­ји не­ма си­ло­ва­те­ља. У пра­ву је, не мо­гу. Исто та­ко, сле­де­ћи ло­ги­ку г. По­по­ви­ћа, не мо­гу би­ти ап­со­лут­но си­гу­ран ни да у ње­го­вој Срп­ској на­род­ној пар­ти­ји не­ма сек­су­ал­них на­па­сни­ка. Али, ни­ка­да не бих твр­дио, као што он по­ру­чу­је за из­бе­гли­це, да то зна­чи ка­ко СНП пред­ста­вља опа­сност по же­не. Ако бих био то­ли­ко не­ло­ги­чан да то на­пи­шем, г. По­по­вић би ме, ве­ру­јем, ту­жио и су­ди­ја би мо­рао би­ти луд да ме не ка­зни.

Г. По­по­вић не раз­у­ме да ни­ко, па ни из­бе­гли­це, не тре­ба да до­ка­зу­је сво­ју не­ви­ност, не­го да ту­жи­тељ мо­ра при­ба­ви­ти до­каз кри­ви­це. Чуд­но схва­та­ње пра­ва г. По­по­вић по­ка­зу­је и ка­да уве­ра­ва да би ло­пов ко­ји је на­пао по­ли­цај­ца – кон­крет­но, Ира­ча­нин ко­ји је по­вре­дио на­шег чу­ва­ра ре­да – у САД или Ве­ли­кој Бри­та­ни­ји до­био до­жи­вот­ни за­твор, смрт­ну ка­зну или ме­так у гла­ву, ваљ­да чим га ухва­те, пред про­ла­зни­ци­ма. Ка­зне­на по­ли­ти­ка г. По­по­ви­ћа не спа­да ни у ан­гло­сак­сон­ско, ни у европ­ско пра­во, али стра­хо­ви­то под­се­ћа на ше­ри­јат­ско.

Пре­ба­цу­је ми г. По­по­вић да „не­у­ку­сно из­јед­на­ча­вам срп­ске из­бе­гли­це с арап­ским еко­ном­ским ми­гран­ти­ма”. Не, са­мо при­ме­ћу­јем да се иден­тич­не ти­ра­де ко­ри­сте про­тив свих из­бе­гли­ца. На­пи­сао сам да би еко­ном­ским ми­гран­ти­ма, ако та­ко на­зи­ва ове с Бли­ског ис­то­ка за­то што не оста­ју у си­ро­ма­шни­јим де­ло­ви­ма Евро­пе већ иду у Не­мач­ку, мо­гао сма­тра­ти и срп­ске из­бе­гли­це ко­је су, ра­ди­је не­го да се за­др­же у Под­ри­њу, до­шле у Бе­о­град. Ако то не­ко­ме ли­чи на сум­њив ре­то­рич­ки па­ра­докс, не­ка се се­ти да срп­ским из­бе­гли­ца­ма је­су ов­де го­во­ри­ли ка­ко у пре­сто­ни­цу и оста­ле гра­до­ве до­но­се ди­вља­штво и кри­ми­нал, те да би их др­жа­ва мо­ра­ла по­сла­ти у ис­пра­жње­на се­ла да та­мо об­ра­ђу­ју зе­мљу, а не да се на­се­ља­ва­ју где им пад­не на па­мет.

Ка­же г. По­по­вић да му „зло­на­мер­но им­пу­ти­рам” да има не­што про­тив му­сли­ма­на. Ја сам, ме­ђу­тим, кри­ти­ко­вао од­нос ње­го­ве стран­ке пре­ма из­бе­гли­ца­ма, не ње­гов пре­ма му­сли­ма­ни­ма. Ве­ру­јем да их је по­и­сто­ве­тио ома­шком, а не за­то што је­су иден­тич­ни.

Во­ђа СНП ми за­ме­ра да се „спр­дам с ра­ње­ним по­ли­цај­цем”, ко­ји је, уз­гред, оно што му се де­си­ло опи­сао да­ле­ко ста­ло­же­ни­је не­го г. По­по­вић. Он му је по­част одао оспо­рив­ши спо­соб­ност по­ли­ци­је да нас за­шти­ти, ши­ре­ћи па­ни­ку да „ни­је­дан гра­ђа­нин Ср­би­је не мо­же би­ти си­гу­ран од мо­гу­ћих на­ср­та­ја ми­гра­на­та”.

Ко­нач­но, осим за Келн, г. По­по­вић ни­је био у пра­ву ни за Па­риз: за си­риј­ске па­со­ше на­ђе­не код те­ро­ри­ста утвр­ђе­но је да су ла­жни и ве­ру­је се да су сви на­па­да­чи би­ли из Евро­пе. То се зна већ три ме­се­ца.

Ако г. По­по­вић же­ли ра­ци­о­нал­ну де­ба­ту о то­ме ко­ли­ко из­бе­гли­ца Ср­би­ја мо­же при­ми­ти, стра­ни­це „По­ли­ти­ке” су му отво­ре­не, али не мо­же­мо му по­мо­ћи у за­стра­ши­ва­њу гра­ђа­на.