Ужице – Кошаре су постале легенда, српски Термопили. Нашим војницима, официрима, подофицирима било је свето витештво да на Кошарама бране своју отаџбину, породицу, своју веру, ма које вере били, и могу се упоредити с Цером, зато што је ту спречен непријатељски покушај стратегијског изненађења. Кошаре се могу упоредити с Колубаром, јер није било резервног положаја.
Ово је на трибини „Кошаре – битка која траје”, одржаној у сали градске куће у Ужицу, у организацији СПС-а и Социјалистичке омладине Ужица, казао пуковник Љубинко Ђурковић, командант одбране Кошара ратног пролећа 1999. године.
Говорили су и борац са Кошара Енес Суљевић из Пријепоља, као и тадашњи потпредседник Владе СРЈ Никола Шаиновић, хашки осуђеник.
Трибини су присуствовали борци са Кошара, родбина и пријатељи погинулих, генерал Љубиша Диковић, који је тада био командант 37. моторизоване бригаде ВЈ, и други.
– О том паклу Кошара који смо преживели, само ми знамо, бог и нико више. Дали смо ту и многе животе, многи су остали инвалиди. Ја сам остао без ноге тог 12. маја, кад је био пакао какав човек не може да замисли, кад је НАТО свим силама тукао по нама. То ми је било најтеже, али опет се каже: „Главу горе” – емотивно је казивао Енес Суљевић.
На овој трибини Никола Шаиновић је говорио о политичким приликама у време деведесетих, о америчким притисцима на Србију, неуспеху Рамбујеа и „избору између катастрофе и катаклизме”.
– Идеја је била да се употреби ОВК као пешадија са НАТО ваздухопловством, о чему сведочи књига Веслија Кларка написана 2002. године, где он објашњава стратегију вођења модерног рата са нула америчких губитака, ови на терену се не рачунају. Сукоб почиње, а наша је војска организована да онемогући ту улогу ОВК, њена главна групација код Суве Реке и Малишева је у првим данима блокирана и разбијена. Циљ ОВК био је да изнутра нападну границу, заједно са снагама ОВК из Албаније и албанском војском, под бомбардовањем НАТО-а, да пробију границу и сјуре се с леђа на Војску Југославије, потисну војску и народ, па нам уз дејства авијације нанесу тежак пораз – рекао је Шаиновић и оценио да и данас имамо континуитет циљева исте силе:
– Променио се однос снага у свету. Данас се свет разликује за једног Путина, мислим да таква употреба силе више није могућа. А решење је у суочавању са истином и у храбрости преговарања. Ако из наше ондашње позиције може да се извуче нека поука, то је да се мора отворено и храбро преговарати, колико год да је тешка ситуација.