Novosti online

Шешељ, од МСП-а до Трибунала

Много је речи изговорено и написано о хашкој ослобађајуђој пресуди Војиславу Шешељу. У тим коментарима било је много исхитрености и острашћености, а додао бих и предвидљивости. Једино је непредвидљива била пресуда, и то захваљујући непознавању трећег судије Нијанга, којег нисмо имали прилику видети током претреса, па ни сазнати његов лични и професионални однос према оптуженом Шешељу, што није био случај с осталом двојицом судија, Французом Антонетијем и Италијанком Латанци. Да је у предмету остао дански судија Хархоф, имајући у виду његово понашање према оптуженом у току главног претреса, вероватно би и пресуда била другачија.

Мени су запали за око ретки коментари који су ову пресуду доводили у везу с прошлогодишњом пресудом МСП по узајамним тужбама Хрватске и Србије о геноциду.

На РТС-у се појавио шеф правног тима Србије у поменутом спору Саша Обрадовић, изјавивши: „Желим да изнесем и лично задовољство што је данас судија Ж. К. Антонети заједно са М. Нијангом из Сенегала потврдио неке од навода које је наш правни тим, којим сам имао част да руководим пред МСП, претходно износио у спору против Хрватске.”

На ХРТ-у се, међутим, појавио историчар и директор Хрватског меморијално-документацијског центра домовинског рата Анте Назор, изјавивши: „Не знам зашто Шешељ толико ликује кад добро зна да је МСП узео у обзир све оно што је хрватски правни тим, укључујући и његово (Шешељево) деловање, и врло јасно (…) пресудио да су политичка вођства Србије и Срба у Хрватској делила циљ стварања етнички хомогене српске државе, те да је то био контекст у којем су се догађали злочини који чине actus reus геноцида над Хрватима, али да није доказана намера физичког уништења целог народа на окупираном подручју.”

Помало сам изненађен да се било ко с хрватске стране позива на пресуду МСП-а, јер ако неком та пресуда иде у корист, онда иде Србима из бивше РСК. Ево и зашто: МСП у поменутој пресуди „сматра неспорним да је значајан део српске популације напустио тај регион, а да се то десило као директна последица војних акција које су спроводиле војне снаге у оквиру операције ’Олуја’, нарочито због гранатирања четири града (Бенковац, Обровац, Грачац и Книн)”, те да транскрипти Брионског састанка „јасно стављају на знање да је политички и војни врх био добро упознат са чињеницом да ће операција ’Олуја’ проузроковати масовни егзодус српске популације; они су чак до неког нивоа и заснивали своје војне планове на таквом егзодусу, који су сматрали не само могућим него и пожељним” (параграф 479). Те надаље: „Суд је потпуно уверен да су, током и након операције ’Олуја’, хрватске оружане снаге и полиција починили дела над српским становништвом у смислу значења тачке а) (убиства чланова групе) и б) (тешке повреде физичког или менталног интегритета чланова групе) члана 2. Конвенције о геноциду, и да та дела конституишу actus reus геноцида” (параграф 499). МСП налази да с одговорношћу Хрватске за злочине у „Олуји” „нема тешкоћа” (параграф 449).

Дакле, хрватску акцију „Олуја” МСП не квалификује као геноцидну акцију просто зато што у Конвенцији о геноциду етничко чишћење није предвиђено као модус извршења геноцида. Међутим, из пресуде се јасно ишчитава да су Хрвати хтели српску територију без Срба, очекујући да они сами оду, а не да их „униште у целости или делимично”. А да би их натерали да напусте своја вековна огњишта, гранатирали су њихове градове и избегличке колоне, убијали и злостављали заостале цивиле и војнике, пљачкали и уништавали њихова имања и спречавали им повратак.

Последњи попис становништва у Хрватској из 2011. показује да су Срби са 12,2 по попису из 1991. сведени на 4,36 одсто, док су Хрвати са 78,09 по попису из 1991. нарасли на 90,42 одсто 2011. Томе треба додати и да су Југословени са 2,2 одсто по попису из 1991. у 2011. сведени на статистичку грешку. Имајући у виду да „тихи егзодус” Срба из Хрватске и даље траје, већ сад је извесно да ће, ако већ није, на идућем попису број Срба у Хрватској пасти испод три одсто, чиме ће бити реализован пројекат хрватског политичког естаблишмента с почетка деведесетих година о „коначном решењу српског питања”.

Шта је тежи злочин: „велика Србија” као идеја или реална Хрватска с „решеним српским питањем”?

Документационо-информациони центар „Веритас”

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh