Када се буде остварила одлука Скупштине града Београда да се земни остаци лидера некадашње Српске социјалдемократске партије Димитриjа Туцовића изместе са Славије, биће то шести пут да овај социјалдемократа мења вечно коначиште.
Димитрије Туцовић је први пут сахрањен у јеку Колубарске битке, у рано јутро 20. новембра 1914. године.
– Резервни поручник Димитрије Туцовић рањен је у близини лајковачког села Ћелије. Преминуо је одмах после рањавања и то у 33. години. Алекса Јовановић, капетан друге класе, наредио је војнику Влајку Мартиновићу, који је у чети био познат као социјалиста, да Туцовићево тело изнесе са бојишта и да га сахрани. По наређењу, Туцовић је требало да буде укопан на гробљу у селу Шушњар, али је, према сведочењу бораца, Мартиновић одлучио да га сахрани на положају где је и погинуо – прича професор Милорад Ђоковић, аутор дела „Српска голгота 1912–1916”.
Мештани златиборског места Гостиље одакле је Димитрије Туцовић родом траже да се његови земни остаци врате у родно место
Четворица војника ископала су раку поред пута који води из Лазаревца ка Руднику и под великим храстом сахранила Туцовића.
– Непосредно пре сахране, војници су претражили џепове Димитријеве униформе и нашли три писаљке, новчаницу од десет динара и ратни дневник који је он брижљиво водио. После сахране, Мартиновић је на храсту урезао речи: „Овде почива Димитрије Туцовић, социјалистички борац за народна дела”. То је била његова прва сахрана – истиче Ђоковић.
Недуго затим, столар Миленко Марковић је, по сведочењу његове кћерке Милеве Гитарић, направио дрвени сандук и пренео тело Туцовића на гробље у селу Шушњар. Била је то друга сахрана.
Али то није био крај премештања његових остатака. По наређењу окупационих власти, 1916. године формирано је војничко гробље у Лазаревцу. Тада је започето сахрањивање српских и аустроугарских војника погинулих у Колубарској бици. Међу њима је био и Туцовић, па су са гробља у Шушњару његови посмртни остаци, са још 12 тела официра, премештени на војничко гробље у Лазаревцу. У току ноћи, у строгој тајности, Милисав Гавриловић подигао је камени споменик Туцовићу на коме је писало: „Димитрије Туцовић погину 1914. године”. Туцовић је тада сахрањен трећи пут, али не и последњи.
По одобрењу Министарства правде Краљевине Југославије, од 25. јула 1939. године, започета је ексхумација земних остатака српских и аустроугарских
војника са војничког гробља у Лазаревцу, па је део костију пренет у недовршену крипту Храма Светог Димитрија у овој општини.
– У специјалном металном сандуку под бројем три, Туцовић је похрањен у крипту цркве. Била је то четврта сахрана. Десет година касније, без сагласности цркве, метални сандук са Туцовићевим остацима, по наређењу тадашњег руководства, пренет је у Београд, на Славију. Тада је Димитрије сахрањен пети пут – каже Ђоковић и истиче да је непознаница зашто је Туцовић одвојен од бораца из Колубарске битке и сахрањен далеко од свог родног села Гостиље.
Због планова за реконструкцију Трга Славија, његове кости се опет спремају „на пут” – у Алеју великана. После 65 година „мировања” биће то шеста сахрана Димитрија Туцовића.
Одлуци београдских одборника противе се мештани златиборског села Гостиље одакле је Димитрије родом.
– Чим смо чули о чему ће се на београдској скупштини расправљати, покренули смо иницијативу да се његови остаци, како му је и мајка желела, пренесу код његове родне куће у Гостиље. У овој кући, која се сада обнавља, и даље живи његов праунук Радомир, који је потомак Димитријевог стрица – каже Мирослав Туцовић, председник Туристичке организације Гостиље.
– Он је свој живот дао за ову земљу и заиста нема никаквог смисла премештати му кости. У 102 године откако је погинуо то би био шести пут. Ако се то већ ради, било би људски вратити га тамо где је рођен, да већ једном нађе свој мир – децидан је Туцовић.
