Поводом текста Избори – мишљење и певање, од 10. фебруара
С Ђорђем Вукадиновићем волим да полемишем јер је, упркос свему, доступан рационалним разлозима. Отклон који је направио од своје почетне позиције уверио ме је да има смисла да поново одговорим. Елем, то што ни једном речју није оспорио кључни аргумент због кога сматрам да избори нису у интересу владајуће странке значи да га је прихватио. Истовремено, макар и са невољном релативизацијом, прихватио је и два кључна „државотворна” аргумента због којих сматрам да је званична верзија логичнија од његове.
Оно што драгом колеги, рекао бих, ствара суштинску препреку да у потпуности напусти своју првобитну тезу (што га не би учинило ни мање ни више антивладиним или провладиним аналитичарем) јесте то што не разликује термине „учврстити” и „продужити”. Ванредни избори, ако нису плод немогућности да се обликује владајућа већина, увек и свуда, имају функцију да учврсте власт. То некада доводи до продужетка власти, а некада не. Нема спора, а то је моја теза, да се овим ванредним изборима жели учврстити власт како би се у тешким околностима реализовали прилично захтевни циљеви које је ова влада поставила. Насупрот томе, када би основни циљ био продужење мандата, логично би било да за две године употреби механизме који стоје на располагању свакој власти: отворити канале за личну потрошњу, направити добитне коалиције, што би омогућило још четири године владавине, итд. Дакле, када неко хоће да продужи власт, понаша се на такав начин, а не прави на половини мандата од готовине вересију, ма колико била неупитна.
Ђорђе, међутим, тврди да је влада расписала изборе јер јој опада популарност. Истовремено, тврди и да ће влада на овим изборима поновити (и чак побољшати) резултат с претходних избора. Логички је немогуће да су оба исказа тачна, као што је немогуће да иста куглица буде испод три кутије шибица, али вешт вербални манипулатор, попут вештог шибицара, може да учини да тако изгледа. За озбиљан разговор ваљало би изабрати једну од тих позиција. Све остало је интелектуално шибицарење.
Вукадиновић је одређени напредак постигао и када је реч о модификовању упоредног оквира унутар ког промишља проблем. Заиста, Хрватска, Бугарска, Румунија и Мађарска јесу боље за поређење него светске силе с којима се тешко можемо поредити на било који начин. Но, када је реч о теми расправе, прави упоредни оквир јесу земље из окружења које нису чланице ЕУ – Македонија и Црна Гора, а најбољи би био временски упоредни оквир у коме је јединица посматрања Србија током транзиционог периода. Дакле, мада је примедба о неадекватном поређењу била само узгредна опсервација, ако се заиста желело на њу ваљано одговорити, онда су се морали навести примери ових земаља. Тада би, међутим, налази били другачији. Методолошки образованом доста.
Оно где, нажалост, Вукадиновић није нимало напредовао јесте склоност етикетирању. Тако, из последњег текста дознајем(о) да сам помало цинкарош. Цинкарити значи одати тајну о некоме или нечему. Заиста, не знам каква је тајна да је Ђорђе „русофил”? Да је то тајна коју само ја знам, Ђорђе би могао мирно да спава. Но, то не само да није тајна него није ни штогод чега се треба стидети. Мада мислим да је прикључење ЕУ најбоља (или бар најмање лоша) алтернатива за будућност Србије, Русија би, уз Кубу, Бразил, Јапан, Италију и Шпанију, била при врху листе земаља које волим – али то нема везе са озбиљним спољнополитичким изборима.
Постоји и једна област у којој је Вукадиновић назадовао. Реч је о политичкој теорији. Тврдња да избори доприносе расту ауторитаризма јесте апсурдна. Ако постоји брана ауторитаризму, онда је то могућност да народ слободно искаже своју вољу.
Најзад, ту је сабеседник у праву, избори су (скоро па) расписани и нема више смисла расправљати због чега. Сада је најважније да изборна кампања протекне у фер атмосфери, а то између осталог значи без бесмислених оптужби и инсинуација. Широм ћу затворити очи пред питањем колико томе доприносе Вукадиновићеви текстови.
Професор Филозофског факултета у Београду
