Врхови Копаоника већ су неколико дана завејани ситним, сувим снегом. Неки га зову „пршић” јер се не лепи за скије већ само клизи. Али ни претходних седам сунчаних и веома топлих дана није зауставило скијаше. Добро утабан снег издржао је и плус осам и сунце. Зимски школски распуст, први пут ове године подељен у два дела, очито је добар за хотелијере који су попунили капацитете. И ски инструктори прилично су задовољни.
Ипак, топло време расквасило је снег, који је био попут качамака. Можда су и због тога они који су испитивали границе могућег и прелазили у немогуће, завршавали у траума центру. Влажан снег бордери су претварали у гомиле на дну стаза, такозване хупсере, које је било тешко заобићи, па су падови били чести.
– Радимо као да смо у Ургентном центру у Београду – прича др Владан Новаковић, ортопед. Као да су на фронту, а не на Копу.
– Дневно има 30 до 40 прелома, ишчашења, уганућа, а ту су и други здравствени проблеми. У екипи је нас пет лекара и још пет сестара, техничара. Поред мене ту су специјалиста интерне медицине, анестезиолог, педијатар и хирург. Овај десетодневни рад на планини води нам се као да смо на радном месту у Београду. Једина погодност је бесплатни ски-пас, смештај и храна у хотелу „Анђела”. Можемо да доведемо и чланове породице, али за њих доплаћујемо храну – каже др Новаковић.
На популарном Копу постоји и Дом здравља, испостава из Рашке, али ту лекар дежура само средом од 10 до 13 сати. И то није мали проблем за највећи зимски туристички центар Србије. Тако и они с кијавицом или боловима у стомаку од преједања завршавају у Траума центру, где је у овој смени о њима бринула и др Наташа Петровић, врхунски анестезиолог, члан српског тима за трансплантацију органа, али и љубитељ скијања.
Има ту, усред муке, и смешних сцена. Поглед на лепу рендген техничарку Наду додатно подиже притисак и онима који су код лекара завршили због хипертензије. Тако се и господин који се у касним вечерњим часовима обрео у Траума центру у прединфарктном стању прво заинтересовао за звање техничарке Наде, а тек потом за вредност свог крвног притиска. Али, притисак добијају и супруге које су довеле мужеве као пацијенте.
Да би неко с тежом повредом уопште стигао до ове лекарске екипе, ту је Горска служба спасавања, за које др Новаковић има само речи хвале и тврди да знају и више од тога да пруже прву помоћ и безбедно довезу неког ко се „скрљао” док се скијао. Способни, обучени момци ту су кад се неко озбиљније повреди, али и ако се неко изгуби кад реши да пречицом стигне где је наумио по дубоком снегу, магли, мећави… Сваки скијаш требало би да има меморисан њихов број – 063/466-466 – за недајбоже. У објекту Скијалишта Србије нашли смо их пре вечере, коју овим волонтерима донира један копаонички ресторан. Ведри, млади и духовити, одмах одбрусише: „Чекајте, само да служба спасавања прво спаси себе. Заглавио нам се ауто, само што није пао у поток.”
У екипи од 10 спасилаца, уз које се обучавају и двојица течајаца, зна се и ко је задужен за контакт с нама новинарима. Не вреди што ми хоћемо да разговарамо са Александром Брус Лијем, који је из Бруса, наравно. Професор је српског језика, а не кунг-фуа. Портпарол спасилаца је Немања Милић из Београда.
– Нема међу нама девојака. Али надамо се да ће их ускоро бити. УНДП и Јапанска амбасада спонзорисали су обуку девојака после поплава у Обреновцу, како би се и оне оспособиле за пружање помоћи угроженима. Али, за њихов боравак овде на Копаонику потребно је бар још једно купатило, соба, минимум интиме – каже Немања, напомињући да међу припадницима ГСС-а има свих професија, од лекара, преко професора, до студената.
Нема правила ко се чешће повређује, примећује Немања, уз опаску да они који возе борд због неприродног положаја и фиксираних ногу добијају теже повреде. Девојке чешће, услед недостатка снаге, повређују колена, а мушкарци рамена. Ова служба спасавања ради 24 сата, а дешавало се да потрага за изгубљенима траје и до раних јутарњих сати. Најчешће се губе они који са Гобеље желе да препрече пут до центра, па заврше у делу који се назива Црвене баре.
– Захваљујући овим службама збрињавања и Скијалиште Србије је за Копаоник добило вишу категорију – каже Ана Јовановић, пи-ар Скијалишта. Она за „Политику” каже да је на стазама дневно од 6.000 до 6.500 оних са ски-пасом и да је то више него прошле године.
Један од ретких преосталих државних хотела на Копу су „ЈАТ апартмани”, који су, упркос свему, квалитет услуге задржали на завидном нивоу. По речима директора Милована Перишића, и њима је распуст у два дела помогао у попуњавању капацитета и бољој прерасподели гостију. Додуше, због глобалног отопљавања, на планинама је фебруар оно што је август на мору. Тек сад је нападао снег, а докле ће се задржати тек ће се видети. ЈАТ је име задржао због препознатљивости, као једна од шест ћерки фирми некадашњег југословенског авиопревозника. Овај хотел у самом центру, који добро послује, чека приватизацију и нада се, како каже Перишић, озбиљном стратешком партнеру.
На месту некадашњег кафеа „Новак” никао је хотел, јавна гаража још није завршена и ту зјапи рупа, као и на месту некадашње „Југобанке”, где се још чека изградња хотела шеика Мухамеда из Арапских Емирата. Оно што називају Викенд насељем, све је сличније Калуђерици, по масовној градњи без смисла и сврхе.
