Етносело за ђаке жеља је руководства и родитеља ученика Основне школе „Светозар Милетић” у Земуну. Идеално би било да има десет кућица са по 12 лежајева, да може да се смести група од 120 деце, колико их отприлике има у сваком разреду. Мора имати велику кухињу и трпезарију. Летње учионице. Све у етностилу, без компјутера, паметних табли и мобилних телефона.
– Део имања заузеће њива, да узгајамо кукуруз, купус, карфиол, кромпир, лук… Имаћемо воћњак, дрвореде јабука, шљива. Виноград. Шталу, да гајимо три, четири коња, две-три краве, козе, овце, гуске, патке, ћурке… И рибњак. Комплет село, пуно деце. Јарбол насред села. Ујутру интонација химне, „постројавање”, гимнастика на чистом ваздуху. Увече логорска ватра, проглашавање највреднијих тог дана, спуштање заставе, повечерје као у извиђачима – као да наглас маштари Мирољуб Мосуровић, директор ОШ „Светозар Милетић”, а без шале предочава до детаља осмишљен план коме локација фали да се обистини.
Мосуровић сматра да су рекреативне наставе, излети и екскурзије пељешење родитеља, где је деци, нажалост, од свих понуђених садржаја најдраже да скачу по хотелским собама. Рекреативна кошта минимум 20.000 динара. За боравак у етноселу плаћали би само храну. Сваки разред би долазио два до три пута годишње. Смењивали би се на две недеље.
– Не расте воће и поврће на пијаци, нити се млеко прави у продавници, као што наша деца мисле. Одрастају на асфалту. Многи су ћурку и патку видели само на слици. Замислите мале Земунце кад крену виноградом да беру зрело грожђе, а онда плодове деле са другарима. Неће због кише бежати у кућу, трчаће напоље у кабаницама и гуменим чизмама да шљапкају по барама – дочарава Мосуровић.
У етноселу ђаци неће јести хамбургере и пице, него проју, питу гужвару, качамак са киселим млеком… Храниће се здравије. Радиће. Не тешке послове. Садиће паприку, парадајз, јагоде… Неговаће воћке и поврће. Кад сазри јешће га у сласт. На јесен би основци у село водили и родитеље, да заједно спремају зимницу: остављају туршију, кисели купус, кувају ајвар, слатко и пекмез од шљива, сок од јабуке…
Школа има око 1.000 ђака. Идеја да се деца повремено преселе у природу и тамо уче школске и животне лекције веома се допала родитељима, тврди директор. Каже и да је на родитељским састанцима договорено да маме и тате за изградњу и опремање ђачког села дају по 30 евра, а тај буџет ће се допунити и подршком донатора. Осмолетка неће, званично, бити власник – да јој етносело неко некад не би одузео.
– Оснивач школе је република. Према томе, сваки школски посед је државни и постоји могућност да нам се по том основу отуђи земља коју ћемо позлатити. Зато су родитељи основали организацију, отворили наменски жиро рачун и биће формално власници школског села. Организацијом руководе три родитеља. Имају мандате, а неће моћи да их задрже када им деца заврше нашу школу. На та места увек ће долазити нови родитељи будућих генерација основаца – правила открива Мосуровић.
Један ђачки родитељ, архитекта, урадио је идејни пројекат. Комплетна изградња објеката и инфраструктуре школског села коштала би око 400.000 евра. Школа не може да скупи ни близу те суме. Али директора и родитеље то не обесхрабрује. Уздају се да ће трошкови бити драстично мањи ако добију имање на коме се некада живело.
– Увелико се распитујем. Тражим локацију. Више од 1.000 српских села је на ивици егзистенције, са свега неколико стотина или десетина становника. Звао сам надлежне општине и питао колико би коштало до десет хектара земље. Поклањају, само да дођемо – каже Мосуровић, показујући гомилу папира на којима је записао потенцијална седишта будућег школског етносела: Лаћарак, Лежимир, Мартинци, Манђелос, Шашинци, Стара Бингула, Гргуревци, Дивош, Кузмин, Чалма, Шишатовац, Бешеново, Босут, Змајево, Крушчић, Чуруг, Лукино Село, Гаково, Башаид…
Ако би добили плац на коме постоје напуштена здања са струјом и водом која могу да се преуреде у ђачке спаваонице били би још ближе остварењу сна о школском селу. Не би плаћали ни изградњу путне инфраструктуре и довођење електричне и водоводне мреже. Најрадије би се настанили на Фрушкој гори, или у кругу од 200 километара од Земуна. Понуде им стижу свакодневно, још трагају за најбољом.
– Позлатићемо парче неког села. Лепота и благо природе које пусто пропада биће рај за нашу децу. Направићу чак и велике зимске санке које ће да вуку коњи, да се наша деца возе као у бајци кад завеје у школском етноселу – самоуверено обећава директор садашњим и будућим основцима ОШ „Светозар Милетић”.
