Никола Лоренцин*
Догодило се усред града Београда оно што изазива ватромет праскова џојсовских, епифаничких слика: човек ушао у посластичарницу, рекао особљу и муштеријама да утекну брже-боље, јер уза се има бомбу којом хоће да себе убије, да разнесе своје тело, али да друге поштеди – слатке смрти међу колачима, цукер-тортама и врсним посластицама. Догодило се то у најчувенијој београдској посластичарници, надалеко знаној слаткој кући код Браце Петковића, по традицији и породичном умећу однегованој радионици или домаћој колачарници. Догодило се то усред бела дана, тик после поднева, на месту веома прометном, како то службено знају казати, између других радњи, на прочељу пијаце и бучне Таковске. Догодило се међу мноштвом које јури за својим пословима и бригама, па нит хаје нит мари за колач-бомбу која му је већ справљена.
Брацина посластичарница намах је испражњена, људи су излетели на улицу и побегли, а из скровитог дела дућана одјекнула је експлозија, они што воле да претерују рекли су снажна, а они са лица места умереније су то описали као револверски пуцањ. Тек, човек с бомбом у посластичарници одржао је реч, бомба га је разнела, а да при том ипак нико од назочних није страдао, нити био рањен. Слабић, или јунак наших дана, учинио је своје. Или – туђе? Дигао је руку на себе.
Догодило се то усред бела дана, тик после поднева, на месту веома прометном
За „слатку смрт” обично веле да је то она смртна ура која те трефи кад се најмање надаш, у часу највећег уживања и задовољства, дакако – телесних: усред еротског и сексуалног разметања. Дође смрт по своје, као иза леђа, и отме те и од вољене и од живота. Али после експлозије и смрти на углу Таковске, ево још једне врсте слатке смрти. Догодила се међу витринама препуних колача, рекли бисмо: самоубиство са слатким укусом. Као да је јунак наших дана (могуће и слабић) желео да нам каже (а џојсовска епифанична слика покаже) како су путеви до сласти или горчине, па и живота и смрти, истоветни и упоредни: питање је само за који ћемо угао између улица заћи, где ћемо наћи уточиште и заклон, или последњи ропац и одар. Живот, каквим га намала та фамозна стварност у четвртастом и сапетом раму, далеко је од једрих и бујних недара расцвале Зуске са опитураних слика ’наиваца’ и ’маргиналаца’ из Ковачице, далеко од радости која се у слаповима боја прелива са шарених пачетворина Зузане Верески, или оне још несташније Зузане, Халупове. Живот удари изненада, па се човек опаше бомбом и пође улицом београдском: попут Леополда Блума гаца, већ га видим, Светогорском (доскора Иве Лоле), оставио је здање Радио Београда иза себе, прошао кућерак у коме је обитавао и уза се чувао своје студенте професор Рашко Димитријевић, дошао до Атељеа 212, застао и погледао Ибија краља и сукњицу Зорана Радмиловића, протрчао уз мрачни ходник са посмртном плочом новинару Славку Ћурувији, бацио поглед на несталу кафану „Бока” и покушао да се сети воња шкембића из бифеа „Бриони”, смеха и закерања Алије Алигрудића док извољева код конобара и узвикује: „Кише долазе од Бромфилда!” Стао је испред апотеке, сачекао да на семафору зазелени и прешао Таковску; да л’ да пође навише: тамо је сајџија, сатови у излогу, а време његово истиче. Боље да пође ка пијаци, опомињу га сатови, не може се живети са бомбом о појасу, са буретом барута намењеном извођењу властите смрти. Као да жедан жури к чаши воде улетео је међу спокојне госте посластичарнице, биће да се и он сам збунио – куда ли је то дошао, шта ће он, сав чемеран и на смрт препануо, међу колачима и слаткишима? Каква ће то смрт да буде, с бомбом и кремпитом, с ројем шрапнела и добош-тортом? „Беж’те напоље”, узвикнуо је, наредио или замолио: „Ја ћу се убити, имам бомбу!”
И није слагао: његова је бомба о пасу експлодирала. Није затајила. Бомба коју је у радњу са слаткишима унео споља, из свога живота, чини се – горког и чемерног, онаквог каквог нам умеси и испече неки други мајстор, најчешће невидљиви, а присутан и непопустљив вештак да из рерне живота извуче сагореле и препечене колаче; нит да их једеш, нит да их бациш. Можда да с плехом још топлих и задимљених отпадака пођеш низ Лоле Рибара…
П. С.
Како је мој дугогодишњи познаник и исписник са студија Братислав Бата Петковић, вичан драмском приповедању и описивању дирљивих догодовштина „из живота”, ето нама, Бато, прилике и неприлике да о слаткој смрти думамо. Што као гледатељи, што као – учесници.
*Редитељ
