За разлику од до сада најпознатијег вештачког заслађивача аспартама, стевијини гликозиди су отпорни на високу температуру, не ферментишу и задржавају стабилну пе-ха вредност. Зато им се повећава примена, те не чуди што на полицама најближе продавнице здраве хране можете наћи већи дијапазон производа заслађених стевијом. Стевијини гликозиди готово да и немају утицај на ниво шећера у крви, па је стевија као заслађивач добра вест за особе које желе да смање унос шећера.

Она иначе нема онај брзи удар карактеристичан за сахарозу и остале шећере, већ се јавља лагано и расте, а укус слатког се дуже задржава у устима. Осим основног слатког укуса, уколико се узму мало веће количине од планиране, може се осетити блага горчина или укус сладића – слатког корена.

Биљка стевија се већ миленијум и по користи у исхрани домородаца Јужне Америке, а и данас се чак и у забаченим крајевима Бразила и Парагваја њени

листови користе за заслађивање чаја. Име је добила по шпанском истраживачу, лекару и ботаничару Педру Хаиму Естеву (Стевус).

Као заслађивач на тржишту ЕУ, па и наше земље, присутна је тек пет година (од 2011) док се у Јапану користи деценијама. Састав овог заслађивача варира од произвођача до произвођача и садржи један или оба поменута гликозида. Према облику може се наћи у праху, гранулама (таблетицама) или течна.

Недовољно истражена

Да стевија има велики потенцијал уочили су водећи произвођачи освежавајућих безалкохолних пића. Али то не значи да њихов производ са стевијом престаје да носи епитет нездраве намирнице. Кондиторска индустрија је такође већ кренула овим правцем, па се може наћи црна чоколада са стевијом. Постоје разне контроверзе у вези са стевијом, а како је она одскора на тржишту, немогуће је са апсолутном сигурношћу рећи да ли је опасна или не. С друге стране, обичан шећер је испитан небројено много пута и доказано је да дебља, ствара зависност, а у великој мери је одговоран и за епидемију дијабетеса у свету.