Novosti online

Славни славу не гарантују

Кореографска „лабораторија” на малој сцени „Раша Плаовић” Народног позоришта имала је и своје друго издање. Та добра идеја да се младим ствараоцима балетских дела пружи прилика да истраже и прикажу своје креативне потенцијале показала се лане интересантном и обећавајућом и за ауторе и за публику. Тако су се појавила два занимљива кратка балета на различите теме: „Ћелава певачица” Дејана Коларова и „Они” Ђорђа Макаревића. Овај други донео је аутору награду „Терпсихора” и позив за учешће на еминентном Београдском фестивалу игре.

Нова година донела је нове пројекте: дела солиста Балета овог театра Милице Јевић–Дрндаревић и Јована Веселиновића, оба везана за имена славних писаца. Док се млада кореографкиња позабавила Кафком („Процес или ником овде није стало до Јозефа”), Веселиновић се инспирисао животом Пушкина.

И некако се потрефило да је сам процес стварања лика и дела кореографа наишао на Кафкине речи записане у самом делу које није могуће именовати као трагедију већ као гротеску, тако да се, као бумеранг, овај закључак сам намеће након извођења.

Утисак је да се и млади аутори и програмско-кадровска политика Народног позоришта подударају у експерименту истраживања, користећи балетски вокабулар као почетну тачку.

Ови први, међутим, треба да науче да им чувени наслови и имена писаца не гарантују успех, а они који брину о репертоарској политици куће, и одговорни су за њу, дужни су да више суделују у процесу стварања нових представа, поготову младих кореографа.

Намеће се и питање способности да се препозна прави таленат, као и њихова вера у сопствене могућности. У театру то треба да је водиља, нешто што се ослушкује, што се негује, јер сам таленат познаје и меру и осећај, и показује стрпљење за сопствени развој. Ако свега тога нема, онда сам пројекат овог типа нема покрића.

Свакако да такав утисак није крај већ можда почетак озбиљнијег приступа иначе доброј идеји с почетка овог текста, тим пре што се ради о нашој реномираној кући културе.

Сваки од двоје младих аутора могао је у слободи стварања да буде мање амбициозан у приказивању својих првих покушаја.

Тако се „Процес или ником није стало до Јозефа”, у духу свог наслова, одужио до „никад краја” или када ће крај, па се више није ни постављало питање шта се заиста догодило са Јозефом, већ када ће он отићи на понуђену му дестинацију, само за њега резервисану. Избор музике (композитор В. Кузманчевић), костима (К. Грчић-Николић), декора (М. Вуксановић), светла (М. Миливојевић), драматургије – која није то била (А. Лехки), све је то водило ка естрадном приступу који асоцира на догађања око нас пуна наметнутих ријалити програма.

Играчи, којих је био поприличан број за скроман обим сцене, трудили су се да оправдају своје задатке. Дејан Коларов, у улози Јозефа, по ко зна који пут покушао је да својим заиста раскошним талентом покрије све недостатке са којима се суочио, али, на жалост, ни такво искуство није помогло општем утиску. Сама представа могла је да почне и да се заврши монологом Коларова и да то буде минијатура спремна за већ традиционални фестивал кратких форми на истој сцени.

„Пушкин” Јована Веселиновића, на музику Чајковског, покушај је да се у заиста кроки или брзим потезима сроче дело и живот писца, који се, изгледа, из данашње перспективе састоје од брзине испричане биографије базиране на три ствари: љубав, писање њоме инспирисано и смрт у двобоју из истог разлога. Међутим, сам приступ ономе основном што је аутор желео претворио се у приказивање кореографских корака и њихове лепоте, што би се могло подвести и под категорију гала концерта.

Протагонисти дефинисаних ликова – Ј. Бегојев (Пушкин), Т. Татић (Н. Гончарова), А. Распор (Ј. Гончарова), М. Маријан (Дантес), Р. Дилиђенте (Н. Арендт) – и даме и господа покушавали су да савладају техничке задатке, а истицала се својом лепом појавом и нежном интерпретацијом Бранкица Мандић у улози Ане Керн.

Виђени декор и костими су из постојећих театарских резерви.

И на самом крају, или новом почетку, морамо се и упитати: где би требало да се налазе играчи? Да ли су „потрошни материјал” или тек изговорена реч у уметности покрета као што је балет.

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh