Novosti online

Сликар балтиморске дихотомије

Грац – Играни филмови „Хамилтон” (2006), „Пати Хил” (2010) и „Некада сам била тамнија” (2013) Метјуа (Мета) Портерфилда се налазе на граници документарне и фиктивне нарације, снимани на аутентичним балтиморским локацијама – на улици, у скејт парковима, пејнтбол клубу, у кућама и двориштима њихових протагониста. У сваком од њих, махом аматерски глумци постају активни сарадници у причи која се плете око њихове субкултурне групе.

Портерфилд се од „Пати Хила” уврштава у најинтересантније представнике новог америчког независног филма (међу мнoгобројним наградама се налази и признање за најбољег младог аутора на београдском ФАФ-у 2010). Своје сценарије базира на искуствима из директног окружења, показујући преломне тачке у животу просечног човека: рођење, морални пад, смрт, увек им додајући децентну дозу сопственог емотивног искуства. Тако је трећи филм, код нас преведен као „Некада сам била тамнија”, назван према стиху из песме Била Калахана (I used to be darker / then I got lighter / then I got dark again / something too big to be seen was passing over and over me), одраз редитељевог душевног стања у току писања сценарија – Портерфилд и његова ко-сценаристкиња Ејми Белк су се истовремено налазили у процесу развода, чиме је и радња филма завршила у сенци породичне драме.

Портерфилд предаје филмску драматургију, филмску продукцију и теорију филма на универзитету Џонс Хопкинс. Са њим смо се нашли на филмском фестивалу Дијагонале, где је одржао и мастер класу.

Временски размак између ваших филмова евоцира на одбројавање: 4-3-2… Време је за нову премијеру.

Радим на новом дугометражном филму о младом човеку који, после годину дана проведених у затвору због препродаје дроге, покушава да се прилагоди животу на слободи, да би на крају одустао и вратио се старим навикама. Овај филм неће бити само карактерна студија једног двадесет петогодишњака који се издржава илегалним бизнисом, већ и његовог окружења. У том смислу се наставља на „Хамилтон“ и „Пати Хил”.

Место радње је поново Балтимор који сваки пут показујете у другачијем светлу.

Балтимор је непресушан извор инспирација што је последица његове подељености и у класном и у расном смислу. Иако је по величини тек 20. град у САД, подељен је на девет „комшилука” од којих сваки има пуно општина, што од њега чини средину у којој уметност има потенцијал да попуни рупе и комуницира диверзитет људских искустава на микро нивоу. Надам да моја нарација може да допре до гледалаца зато што се бавим универзалним темама. Одрастао сам у крају који се види у „Пати Хилу“ и на крају крајева, и њега и „Хамилтон“ сам снимао „код куће”. Познајем балтиморске противречности и имам дубоко усађену потребу да разумем свој град баш због таквих ствари, мада он има и другу страну – леп је и људи су љубазни.

У вашим филмовима музика има посебно место и то не само у смислу тонског записа музичке пратње, већ суи музичари добили улоге.

Две од четири централне улоге у „Некада сам била тамнија” тумаче Ким Тејлор и Нед Олдам чији се брак распада, а „Пати Хил” је настао на основу никада недовршеног пројекта „Богови метала” базираног на сценарију који сам написао о једној причи о одрастању смештеној у миље балтиморских средњошколаца окупљених око хеви метал музике. И за свој нови филм сам ангажовао једног локалног репера. Једноставно волим да радим са музичарима. Њихово искуство са турнеја или мањих концерата али и оно студијско је веома погодно за прављење филма. Када си у студију, можеш да „преломиш” извођење, да га раставиш на делове, да изолујеш вокале од музичких инструмената, а код живог наступа мораш бити свестан свог говора тела, односно пројекције сопственог гласа на публику. Музичари разумеју како неке ствари на филму функционишу зато што део тог неопходног искуства носе у себи. Они доносе свежину филму и уносе више емоције у нарацију. Креативни су, а музика је јако битна за грађење атмосфере.

До сада стеуглавном радили са аматерским глумцима.

Аматере сам користио зато што је било тешко наћи професионалне глумце код куће, а ја нисам био спреман да их тражим у Њујорку или на источној обали па да их доводим у Балтимор. Једна од инспирација ми је била Бресонов приступ раду са моделима и имао сам амбицију да применим сличан принцип у „Хамилтону”. Али откако сам имао прилике да у своме последњем кратком метру „Узми оно што можеш понети са собом“ – који је летос премијерно приказан у Берлину – радим са професионалним глумцима, узбуђује ме што ће то поново бити случај у наредном филму. Са професионалцима је поучно и инспиративно радити и веома ценим њихов тренинг и разумевање заната. Међутим, и даље ћу доводити људе директно са улице, зато што је одређен ниво аутентичности неопходно потребан у снимању регионалног дела.

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh