Пожаревац – „Далеко од тога да је било добро у Слобино време, али није ни сада боље, само ови можда мало боље лажу него што нас је он лагао.” Овом реченицом Пожаревљанина Влатка Бунчића можда бисмо могли да одсликамо претежно расположење у родном граду бившег српског лидера, десет година након смрти.
Слободан Милошевић је рођен у Пожаревцу, а сплетом разних околности у време смрти овде и почива. Дан када је ковчег са његовим телом донет у овај град, да би био сахрањен у дворишту породичне куће, остао је уписан у историју Пожаревца.
За Милошевићевог имењака и партијског саборца Слободана Јовића, који данас предводи овдашње социјалисте, сахрана у Пожаревцу, па још у дворишту, био је суров чин тадашње власти ДОС-а и изнуђено решење које, каже, не мора да буде и трајно, јер му је место у алеји великана.
Мало ко зна да ни то није ишло глатко и да је, иронијом судбине, пожаревачки ДСС морао да прискочи у помоћ социјалистима који нису имали кворум за ванредну седницу локалне скупштине која је морала да „аминује” сахрану у дворишту.
– Овде је ситуација била врло непријатна. Дали смо кворум, али нисмо гласали. Неумесно и недостојно је да не знате шта ћете са посмртним остацима председника државе, па макар то био и Слободан Милошевић – прича за наш лист Славољуб Матић (ДСС), лидер пожаревачке опозиције у време октобарских промена.
Прошла је од сахране, ево, деценија. Милошевић почива у сенци своје липе, у мирном крају надомак центра Пожаревца. Ни мртав се није „одмакао” из „Немањине”, како се, игром судбине, зове улица где је сахрањен.
Капију нам је отворио чика Јова, човек који се и за Слобиног живота старао о кући и дворишту. Ни мува овде не може да прелети без његовог знања, уверили смо се и сами, а комшије кажу „да је Јова и мртвом Слоби веран као пас”. Посетиоцима и туристима лични је водич, дочекује их и испраћа.
Слобина сенка још се вије над Пожаревцем. СПС, и то углавном људи из његовог времена, овде влада у континуитету, уз прекид између 2001. и 2003. када је Пожаревац „водио” наш саговорник Славољуб Матић.
Јовић сматра да је то због „квалитетних људи”, док Матић у томе види „носталгију за прошлим временима када је Милошевић најмање једном месечно долазио овде на викенд са супругом Миром”.
Социјалиста Предраг Радовановић, који је радни век провео у недељнику „Реч народа”, вели да Милошевић није много „вукао” у родни град да му се не би пребацивало. Зато се Пожаревац не може из тог времена подичити богзна чиме, осим обилазнице око града која је, каже пензионисани новинар, од капиталног значаја.
На питање шта би Милошевић данас рекао да може да види коалиције социјалиста, најпре са онима који су га испоручили у Хаг, а потом са СНС-ом, Слободан Јовић објашњава реченицом да се „времена мењају, а људи прилагођавају”.
За пожаревачке медије променила се само „мустра” притиска.
– Што се слободе тиче, не може да се пореди. Тада сте свесно ризиковали живот ако сте се били професионалац. Данас се другачије поступа с медијима, слободе се гуше економским притиском, а због сиромаштва и страха многи радије пристају да буду лојални, него да зависе од тржишта – сматра Урош Урошевић, уредник радија Бум 93, који је био забрањиван.
Пожаревачки социјалисти гроб бившег лидера посећују само на данашњи дан. Али, на њега рачунају и у будућности, нарочито у функцији „историјског туризма”. „Пожаревац је бивша престоница Милоша Обреновића у 19, а у 20. веку се везује за Милошевића, и те две личности остају привлачне туристички за целу Србију и шире“, сматра Предраг Радовановић.
