Амерички бенд „Најт битс” (Night Beats), који ће вечерас први пут свирати у Србији, у београдском Културном центру „Град”, најлакше би било описати као један од оних који, заједно с многим другим младим групама у последњих неколико година, оживљавају психоделични гаражни рок. Једина мана таквом представљању јесте то што не би било потпуно исправно.
Не само зато што је музика овог састава много сложенија од тога и обухвата разне друге стилове, него и зато што прича о обнови психоделије и гаражног рока, коју протурају музички новинари, подразумева то да су ти жанрови „временске капсуле”, нешто што је настало и ишчезло у шездесетим годинама прошлог века. Заправо, они су опстали и наставили да се развијају, једино што су тек сада опет дошли до извесне популарности, слаже се и Дени Ли Блеквел, гитариста и певач бенда.
„Психоделични и гаражни рок је све време ту. Више људи у последње време потеже те термине, али та музика никад није била нестала”, каже Блеквел у разговору за наш лист.
На ранијим плочама имали сте песме попут „Dial 666” или „A Night with Nefertiti”, које већ и насловима упућују на психоделични смисао за хумор. Нови албум зове се „Who Sold My Generation”, сингл је „No Cops”. Шта вас је подстакло на израженији политички тон?
Наша прва песма „H-bomb” има снажан политички набој. И наш наредни сингл „Puppet on a String” био је отворено политички. Ми се забављамо у свему што радимо, тако да не видим ту неку нарочиту промену.
Кад је шездесетих година почео да се бави политиком, рокенрол је људима разбијао илузије о систему. Данас сви сматрају да их естаблишмент лаже, али не осећају да ишта могу да промене. Каква улога онда преостаје политички освешћеном року?
Рокенрол је само још један начин да се рашири порука. Напросто, случајно је тако испало да је мени то омиљени начин да се идеја пронесе што је могуће даље. С њим се могу повезати. Све нас лажу и све што можемо да учинимо јесте да покушамо људима да прикaжемо искрен став и мишљење и пружимо им добар провод. Ми нисмо политички бенд. Имамо нешто да кажемо на готово сваку тему. У нашим песмама има елемената госпела, да ли нас то чини хришћанским бендом?
На претходним албумима структура песама била је „расклиманија”. На последњем албуму инструменти су чешће „сливени”, више „пумпају” заједно и звук је агресивнији.
Та разлика у звуку можда је резултат тога што нам је Роберт Левон Бин из бенда „Black Rebel Motorcycle Club” помогао на овом албуму свирајући бас. Али, „Burn to Breathe” једна је од „најрасклиманијих” песама које смо направили.
Албуме правите брзо, тако што свирате у студију као да наступате уживо и снимате то директно на траку. Не служите се технолошким триковима и доснимавањем да бисте све дотерали. Доприноси ли то оној суптилној напетости ваших песама?
Свакако им додаје магију. Напетост? Можда. Можда и не. Траку сматрам луксузом.
Делили сте позорницу с неким од великана, попут Рокија Ериксона. Ко вам је и даље на списку жеља?
Већина њих је, нажалост, мртва. Али, „Оutkast”, „Јesus аnd Mary Chain”, „Тinariwen”… с њима, али и с многим другима, било би невероватно свирати.
