Овај филм посвећујем острву Лампедуза, његовим становницима и његовим мигрантима, тим паралелним универзумима који никада не долазе у контакт, а захваљујем и Берлинском фестивалу што је изједначио документарни и играни филм и тако створио шансе да се и реалност такмичи са фикцијом. Овако је примајући „Златног медведа“ из руку Мерил Стрип и Дитера Кослика за победнички филм „Пожар на мору“, захваљивао редитељ Ђанфранко Рози.

Овај врсни документариста, аутор филмова „Испод нивоа мора“ и „Ел сикарио“, са филмом „Свети грал“ награђеним Венецијанским „Златним лавом“ отворио је 2013. Фестивал ауторског филма у Београду, носећи, како каже, из нашег града дивна сећања и на људе и на фестивал. У ексклузивном разговору за „Политику“, говорећи о филму „Пожар на мору“, каже да му је намера била да „упозори свет на своје обавезе“, да проговори о мигрантској кризи која није проблем од јуче и да подсети све на једно заборављено острво које је Европа „оставила изван својих граничних жица“…

„Пожар на мору“ је најаутентичнији могући приказ два паралелна универзума без међусобног контакта?

Увек снимам живот онакав какав јесте, а тако је и у случају овог филма о Лампедузи. Шта би значило да сам убацио лажне интеракције у филму које у реалности не постоје? Значило би лицемерје. Све сцене у филму настајале су највише случајно, као магијом. Реалност је увек узбудљивија од ствари које се планирају унапред.

Случајно је настала и сцена када ваш главни актер, малени острвљанин Самуеле ипак долази у контакт са црним мигрантима?

То је један од ретких тренутака међусобног контакта и настао је потпуно непланирано. Снимао сам Самуелеа како плута у свом малом чамцу када је наишао брод Обалске страже са мигрантима.

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ