Novosti online

Сниматељи или заштитници

Ратификација најновијег споразума с НАТО-ом, поред свих „благодети” које нам тај споразум доноси, у интересу је косметских Срба – уверавају нас потписници, гаранција да косовске оружане снаге неће ни макац преко моста на Ибру. Кад год тако нешто чујем, хтела – не хтела, пред очима ми искрсне злуради израз лица енглеског војника оног фебруарског дана 2001. године. Онда када су нâс преживеле аутобуски масакр на Ливадицама, испрскане крвљу изгинулих сународника, занемеле у болу и бунилу, васцели дан па до иза поноћи држали на ветрометини, настојећи свим силама да нас врате у Ниш. Зар се и Кумановским споразумом нису обавезали да ће успоставити мир и сигурност за све? Староградски Јанићијевићи, Стојановићи, Одаловићи, Живићи, Јовановићи, Цвејићи, Декићи, Тепшићи, па обилићки Столићи, Миросављевићи, гораждевачки Јововићи и Дакићи, грачанички Поповићи, доњобрњички Божидаревићи, приштински Башићи и толики други мера су части НАТО снага и показатељ колико држе до речи и властитог потписа. Погазили би они и хиљаду потписа, само да се не замере својим штићеницима. Најпре, због важећих политика њихових влада, а потом и због сопствене сигурности.

Многи владини и невладини „чиниоци” поодавно покушавају да нас увере како они боље познају моралне и војничке капацитете НАТО-а, чак и од нас који смо властитим очима посматрали и на својој кожи осећали њихово људско и војничко „прегалаштво”. Кад год се жели истаћи њихов допринос, као наручени дођу Италијани – чувари Високих Дечана. Наравно да овдашњи људи то добро знају и да часно понашање тих младића и памте и благосиљају. Али, косметски Срби такође знају да Италијани, Шпанци, као и ини часни појединци попут оног Ирца, капетана Грахама, нису извршавали вољу НАТО команде, већ су, остајући верни властитом људском достојанству, успевали да се „отргну контроли”. Вољу команде демонстрирали су они који су, не мешајући се у свој посао, мирно посматрали јуриш на на све што је српско у Призрену, Косову Пољу, Приштини, Косовској Митровици, како у марту 2004, тако и до тог марта. Истина, неки су се, као прави миротворци, уместо оружја, латили камере и фотоапарата те обавили важан репортерски посао. Неке од „најаутентичнијих” снимака крстоубилаца на „патриотском задатку”” наврх српских цркава имамо захваљујући баш војницима НАТО-а.

Злорабљење језика је вајкадашња навика политичара, а полуистина једно од честих средстава обмане недовољно упућених. Присећам се како је, гостујући у једној телевизијској емисији након пламеног марта 2004, тадашњи председник Републике Србије устврдио како је после његовог оштрог разговора с представником америчких снага на Космету „све стало”. Оваква изјава, осим за председникову одлучност, несумњиво је изнудила симпатије и за акцију америчких војника у Чаглавици, те уверење да, ето, НАТО доиста помаже Србима. Пуна истина је да је подноћ 17. марта „стало” само у селу Чаглавица, и то након што је спаљено пола села и „осигурано” да се тога дана изгнани Чаглавичани више никад не врате својим кућама, као што и нису. Да тог 17. марта није „стало” добро памте малобројни приштински Срби који су сутрадан, 18. марта, из Унмиковог логора надомак Косова Поља васцели дан гледали у пламену српску школу, болницу, пошту, те косовопољске домове. И приштинска Црква Светог Николе спаљена је 18. марта, нешто пре осам увече. Такође се зна да су, док је горела само припрата и црквено благо још могло бити спасено, припадници британског контингента Кфора савршено мирно одбили молбу свештеника и Срба настањених надомак да им, обезбеђујући их, помогну да пожар угасе. Да су хтели да на време „све стане”, не би ни почињало.

Будући да ни сами нису уверени у исправност онога што потписују, политичарима се омакне, па, као деца, почну доказивати ко је први почео. Боркови су тако своју попустљивост правдали позивајући се на Кумановски споразум, ови на Борка, следећи ће на Бриселски споразум, па тако – баба за деду, деда за репу… док не ишчупају и оно мало наде косметских страдалника. У дискурсу наших политичких представника све чешће се чује, не да ће косметски Срби, Горанци и др., како год, увек живети у својој држави Србији, већ да ће држава „увек помагати свој народ” на Косову и Метохији. И некадашња Кнежевина, потом Краљевина Србија помагала је свој народ – подизала школе, обезбеђивала и плаћала учитеље итд., али то није поштедело косметске Србе терора који су подносили, будући да су били поданици, не своје државе, већ османске власти. У оквиру законодавног система косовске квазидржаве могу се надати само горем. У гаранције Кфора, Еулекса и иних међународних „снага” и представништава најмање се уздају.

Професорка на Филозофском факултету у Косовској Митровици

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh