• Analize I Kolumne

    Специјалитети јавног сектора

    javno pred 2

    Пре неколико дана, престоничка штампа нас је известила о једном специјалитету италијанске кухиње, врло популарном у далекој, али нама тако блиској Аргентини. Ради се о јелу званом „њоке“ које се у Аргентини традиционално једе једном месечно. Међутим, Аргентинци су називу „њоке“ дали и ново значење – запослени у јавном сектору који на посао одлазе само једном месечно, и то када се дели плата, такође се зову „њоке“.

    Ljuba3

    Да нисам прочитао текст у „Политици“ не бих знао да су њоке врло омиљено јело и у Србији. Вара се ко мисли да у нашим јавним предузећима и установама нема запослених који се дословно не појављују на послу, а дођу до свог послодавца једино када треба да приме зараду или обаве неку формалност. Таквих појава има и оправдавају се врло простим аргументом – боље да га пустимо на плаћено одсуство него да дође на посао и прави проблеме. Зар би виспрени руководилац јавног предузећа или установе ставио свој положај, углед и егзистенцију на коцку да би неког радника склоног пићу, тучи или чињењу штете држао на радном месту? Па да такав радник учини неко знаменито дело (чему је, иначе, вичан) и доведе и руководиоца и своју фирму под лупу јавности или органа гоњења? Наравно да не.

    Јосифу Висарионовичу се приписује (вероватно неправедно) следећа дијалектичка мисао: „Не постоји проблем; постоји човек који прави проблем. Нема човека – нема проблема.“. Србија је данас, наравно, оставила стаљинизам далеко иза себе. Нећемо ми људе да шаљемо у гулаге; ми их пошаљемо на плаћено одсуство. Њихов посао обавиће други, а народ ће све позлатити (читај: платити).

    У српском јавном сектору се припремају и друга укусна и широко цењена јела. Рецимо, сарме се једу само за ручак. Тако имамо и раднике јавних предузећа и установа које је немогуће наћи на радном месту пре девет или после тринаест часова, а и у овом термину су често на паузи. Зашто да не? Па то су најбољи радници, када раде, раде вишеструким интензитетом и постижу одличне резултате. Па како да се после пола сата таквог рада не одморе? Који ће се руководилац томе успротивити, нарочито када зна да има посла с тако вредним људима који слободно време такође користе крајње рационално – косе травњаке, спремају зимницу или иду у набавку својим пријатељима презаузетим обављањем различитих тешких јавних функција.

    Наравно, ради се о појединцима који су једва вредни пажње јавности. Има радника у јавном сектору који испуњавају своје радно време тако да је оно пуно као пуњена паприка. На радном месту имају грејање и осветљење, али и телефон, интернет и друге благодети модерне цивилизације. Такве услове треба искористити – упустити се, личном иницијативом, у пословне подухвате као што је продаја различитих производа, набавка јефтиних половних ствари или организовање одласка наших радника на рад у иностранство. Наравно, може да се ради и на старински начин. Те мулти левел продаја колегиницама, те продаја домаћих прехрамбених производа колегама, а и продаја одеће, новогодишњих украса и слично. Важно да је радно време пуно.

    Ljuba

    Но, да пређемо на људе који свесрдно испуњавају поверене им радне задатке. Постоје такви радници у јавном сектору који су готово спремни да погину да би обавили одређени посао. Додуше, има и таквих код којих обављање посла мора да буде запечено као подварак неким додатним мотивом (материјалним, емотивним или неким другим), али такви су у мањини. Уколико се посао не запече – никако да успе.

    Познати су и примери радника у јавном сектору који посао посматрају као посластицу; као, рецимо, лењу питу. Долазе они на посао, понекад су спремни и да дођу када нико други неће (на неки празник и слично), а боравак на радном месту заслађују и себи и другима дружењем, пријатељством, романсом…

    Српска национална кухиња је врло богата. Могу се ту наћи раднице обезбеђења у униформи и ципелама на платформи од двадесет центиметара, радници служби које се брину о саобраћају, а раде у зградама у центру града окруженим њиховим аутомобилима и на коловозу и на тротоару за које не плаћају паркинг, просветни радници који увећавају фонд часова сразмерно опадању броја ђака и слично. Да је жива, какав ли би кувар данас саставила Спасенија – Пата Марковић?

    Уз овакву исхрану не узнапредовасмо ни ми ни Аргетинци. Аргентина је, за време Другог светског рата, била неутрална и продавала је жито и месо обема зараћеним странама. На крају рата су, веле, држали златне полуге по ходницима своје централне банке јер су им трезори били препуни. Данас је Аргентина земља с озбиљним економским проблемима.

    Ljuba2Србија је пре четрдесетак година била део просперитетне и у свету цењене земље. Данас нам владе састављају страни амбасадори, као у време Обреновића.

    Усудио бих се да српској кухињи предложим неколико нових састојака који би можда поправили крвну слику нације. Рецимо, јединствена, за целу земљу прописана и устројена контрола радног времена и обрачуна зарада у јавном сектору; редовни систематски здравствени прегледи свих запослених у јавним предузећима и установама; надзор над поштовањем радног времена уз санкције за руководиоца чији подређени се не придржавају истог. Можда бисмо, уз ове састојке, били мало ухрањенији?

    Менталитет једног народа је, на кратак рок, немогуће изменити; али, довести у оквире основног реда привилеговани део становништва једне државе који за живот зарађује у јавном сектору – то је већ могуће. Треба само мало присуства поштења, искрености и храбрости и исто тако мало одсуства опуртунизма и бахатости.

    Да ли смо у стању да себи пропишемо једну, не тако тешку, дијету?

    Љубомир Костић,
    магистар економских наука и
    некадашњи помоћни кувар у јавном сектору

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com