Пре двадесет година, у време бомбардовања СРЈ 1999. године, живео сам у малом градићу Сандвикен, око 200 километара од Стокхолма. Током бомбардовања имали један клуб који је наслеђен од Југославије у који су ишли Срби и Македонци. Сваке суботе смо ишли у Стокхолм на митинг против бомбардовања на коме су долазили Срби из свих крајева Шведске. Ту је увек неко говорио, понекад Швеђани чланови шведског парламента Риксдаг из партије социјалдемократа или једна наша глумица Јелена Иванишевић као и неки виђенији Срби.
У августу 1999. године случајно сам сазнао да један млади Швеђанин, звао се Леиф иде са шведским контингентом Кфора у оквиру мисије УН на Косово. Нисам познавао тог момка али сам преко једног пријатеља уговорио састанак са њим. Објаснио сам да тамо живи мој брат и каквој је ситуацији и замолио га да у једној коверти понесе писмо и новац моме брату.
Мој брат Лука са супругом живео је у кућици у Обилићу код Приштине, где је радио у локалној термоелектрани. После повлачења наше војске остао је у кући мислећи да ништа није направио и да им се ништа неће десити.
Међутим, само неколико дана после повлачења војске појавиле су се разуларене групе Албанаца које су свашта радиле. Њему су запалили кућу под изговором да су наводно у другом улазу на тавану пронашли пушку.
Запретили су му да речима: „Имаш 15 минута да избациш најпотребније”. Тако је и било. Братова супруга је млела кафу ручним млином и нешто проговорила када јој је један од албанских насилника отео млин из руку и њиме је ударио у главу. Сва крвава је пала на патос. Изнели су је напоље где су заједно гледали како кров куће гори.
Војници Кфора су то посматрали не чинећи ништа, причао ми је брат. Касније су дошли неки даљи рођаци из Прилужја и на тракторској приколици одвезли то нешто намештаја што је спасено. Чак су и то уз пут шиптарски дечаци покушавали да отму из приколице све док тај рођак није извадио пиштољ. Тек тада су се разбежали.
Брат је са супругом провео у Прилужју десетак дана а онда возом из Косова Поља стигао, прво у Звечан а после у Косовску Митровицу код кћерке која је ту живела са троје деце и чији је муж умро током бомбардовања.
Замолио сам Леифа да однесе новац брату Луки ако му се укаже прилика. Ако не, вратиће ми кад му истекне мандат од 6 месеци. Рекао је да прихвата али да мора да пита старешину и да се сретнемо за недељу дана. Кад смо се поново срели рекао је да је добио дозволу и ја сам му предао отворени коверат. Дао сам му име и адресу и број фиксног телефона од кћерке мог брата у косовској Митровици.
У то време нису радиле телефонске везе уз Шведске и нисам могао да јавим брату да сам му послао писмо и новац.
Шведски контингент војника био је стациониран у Ајвалији, рударском насељу у близини Приштине. Ја сам сазнао шта се десило са мојом пошиљком тек шест месеци касније кад се Леиф вратио у Шведску и испричао ми како је обавио ову специјалну мисију.
Наиме, имали су једну младу Албанку која је радила као преводилац, играла је рукомет и путовала викендом у разна места по Косову и Метохији. Једном приликом гостовала је у јужној делу Косовске Митровице.
Одатле је телефонирала кћерки мог брата да дође у јужни део града и преузме писмо са 800 марака које сам послао. Кћерка Звездана је ризиковала, прешла преко моста на Ибру, отишла у јужну Митровицу, преузела коверат са новцем, писмом и неким фотографијама и захвалила се тој Албанки.
Тај шведски војник ми је причао да је видео сасвим другу слику на Косову од оне која су им медији и њихови надређени сервирали. Леиф каже да је упознао доста Срба у Грачаници и имао је само речи хвале о њима.
Иако се нисмо познавали није хтео никакву награду или тражио било какву услугу за оно што је учинио. А ни ја, ниједног тренутка, нисам посумњао да ми неће вратити новац ако не успе да га преда у Косовској Митровици.
Стеван Драшковић
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили.
Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика
