Novosti online

Србија и Нотр Дам

Пожар у чувеној париској катедрали Нотр Дам поново је поделио Србију. На први поглед, не би требало да постоји ниједан разлог за то, а, ето, то се опет десило. Док је ватра још пламсала, неки таблоиди су пожурили да поруче како је реч о праведној божјој казни јер је, ето, баш у тој катедрали, пре неких пола година, на стоту годишњицу завршетка Првог светског рата, била постављена и застава Косова. Међу онима који су на друштвеним мрежама рекламирали сопствену равнодушност, било је ипак више оних који су тврдили како је лицемерно жалити због уништавања културног наслеђа у Француској, а не жалити кад се сличне ствари десе у Призрену или Дечанима. Део јавности је, опет, деловао искрено ожалошћено због пожара, а као аргументе су углавном користили личне анегдоте и фотографије, односно то што су, ето, при туристичким посетама Паризу и сами били дирнути лепотом катедрале, а неки би се уз то сетили и Виктора Игоа, односно његовог чувеног романа.

Било како било, с једне стране се наметала идеја да „патриоте” ликују због пожара у Нотр Даму, док „страни плаћеници” лију сузе. С друге, пак, стране, неки међу патриотама присетили су се приче о звонима Нотр Дама која обзнањују тријумф српске војске на Косову 1389. године, па су због тога били склони и да не буду претерано одушевљени ватреном стихијом која је гутала ову катедралу. Доследно својим ставовима и поетици, хрватска књижевница Ведрана Рудан је изнела став по коме је сваки људски живот драгоценији од било које грађевине, па ју је широк круг дежурних моралиста и аксиолога прогласио демагошкињом и лицемерком, позивајући се притом на повелик дијапазон мање или више бизарних аргумената.

Уз мало поједностављивања могли бисмо казати да за једне Нотр Дам нема никакву вредност зато што није српски, док је за друге вредан управо због тога што ни по чему није – српски. Ни једно ни друго, наравно, није тачно. А усред Београда постоји леп визуелни амблем те чињенице. Наиме, у сталној поставци недавно поново отвореног Народног музеја је и величанствена слика „Нотр Дам” Богдана Шупута насликана пре осамдесет година.

Трагично кратки живот сликара Богдана Шупута материјал је за роман или филм. Рођен је у Сиску, неколико недеља након почетка Првог светског рата (6. септембра 1914). Након оснивања Краљевине СХС, још као дечак, с родитељима се досељава у Нови Сад. Сликарство најпре учи на београдској Краљевској уметничкој школи, но врло брзо открива Париз, те ће у последњим годинама живота практично живети на релацији Париз – Београд – Нови Сад. Неко време се, уз друге послове, издржавао као новински карикатуриста, објављујући и у „Политици”. Био је члан чувене групе „Десеторица”, са, између осталих, Љубицом Сокић, Јурицом Рибаром и Алексом Челебоновићем. Био је на служењу војног рока у време кад нацистичка Немачка напада Југославију па је заробљен и смештен у војни логор у Саксонији. После неколико месеци излази из логора и враћа се у Нови Сад, но тамо га почетком 1942, за време злогласне Рације, убијају мађарски фашисти. Једва да је напунио двадесет и седам година. Неставши са овог света у оној симболичкој доби која ће неколико деценија после његове смрти, кроз митологизацију унутар рокенрол културе, бити темељно мистификована и у коју ће се учитавати печат проклетства, Шупут у историји остаје уписан као велики уметник који је могао још много да оствари, а његова животна авантура протегнута између два светска рата препуна је дубоке симболике.

У невеликом Шупутовом опусу, слика „Нотр Дам” је једна од најзначајнијих. Ако ни због чега другог, а оно због слике катедрале коју је насликао један од најзначајнијих модерних српских и југословенских сликара, ликовање таблоидних мрачњака је, чак и из перспективе вредности за које се сами номинално залажу, тупаво и бесловесно.

Уосталом, пожару у Нотр Даму могли су се радовати понајпре исти они који су пре двадесет и седам година одобравали рушење фочанске џамије Алаџа. Обнова ове џамије недавно је завршена, па је она, пре неколико дана, тачније четвртог маја, и свечано отворена. Остало је непримећено како је случај удесио да се отварање деси тачно на годишњицу смрти великог српског историчара уметности Андреја Андрејевића (1935–1991), аутора најбоље монографије о овој џамији. Од оних који нису свесни да Алаџа припада (и) њиховој култури, превише је очекивати да тога буду свесни у случају Нотр Дама.

Писац и новинар

Прилозиобјављениу рубрици „Погледи”одражавајуставовеаутора,не увек и уређивачкуполитикулиста

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh