Прослављени глумац Љубиша Самарџић, легенда југословенске и српске кинематографије, преминуо је у 81. години.
Самарџић је преминуо након дуге и тешке болести.
Рођен је 19. новембра 1936. године у Скопљу у породици рудара који су радили у руднику угља Јелашница код Нишке Бање.
Љубиша Самарџић је студирао право, а потом је прешао на Академију за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Дебитовао је на филму 1961. године, где је играо у остварењу „Игре на скелама“.
Веома брзо је стекао популарност широм бивше Југославије.
Рано је откривен његов таленат за глуму, и студирао је код Бојана Ступице као стипендиста.
Шездесетих година прошлог века, Самарџић је био једно од заштитних лица домаће кинематографије, и у каријери је укупно остварио 130 улога на великом платну и малим екранима.
Надимак “Смоки” добио је захваљујући истоименом лику ког је тумачио 1963. године, у филму “Пешчани град”.
Међу запаженијим улогама су филмови “Битка на неретви”, “Сутјеска”, “Бомбаши”, “Љубавни живот Будимира Трајковића”, “Луде године”, “Рад на одређено време”, “Мој тата на одређено време”, “Није лако са мушкарцима”, “Магареће године”, “Убиство са предумишљајем”, “Наташа”.
У богатој телевизијској каријери играо је у серијама “Врућ ветар”, “Повратак отписаних”, “Kуда иду дивље свиње”, “Бољи живот”, “Полицајац са Петловог брда”, “Јесен стиже, дуњо моја”.
Последња улога коју је остварио била је у серији “Мирис кише на Балкану” 2011. године, коју је и режирао. Kао редитељ, дебитовао је драмом о бомбардовању “Небеска удица”, и затим режирао филмове “Наташа”, “Ледина”, “Kоњи врани”.
Љубиша Самарџић потиче из рударске породице.
Живот га није мазио, а талентовани глумац, који је освојио срца телевизисјке публике бројним улогама, корачао је уздигнуте главе чак и у њатежим моментима.
„Ја сам у ствари човек из рударске породице, који сматра да је тај рударски хлеб заиста тежак. Знам да сам као дете упамтио нешто веома значајно, а то је поштовање човека по сваку цену и пожртвовање за свакога. Увек сам у игру уносио срце и искреност, желећи по сваку цену да ми се то врати. На срећу, та моја искреност је била пресудна да имам велики, огроман кредибилитет аутора и код
колега“, говори познати уметник.
Ипак најтежи животни ударац доживео је када је остао без сина Драгана, који је преминуо у 34. години од леукемије. Због губитка сина његов живот је изгубио смисао на тренутак, међутим уз помоћ супруге Мире која га је подигла са дна, успео је да се избори и крене даље.
„Од кад смо формирали породичну продукцију пре двадесет и кусур година, наш Гага је обављао веома деликатне продукционе послове. После његовог одласка продукција је остала без главе. Мајка у прво време није могла ништа да ради, јер је његов одлазак требало издржати. Kада је Гага одлазио, мислио сам да нећу моћи да издржим и да ће ми ускоро доћи крај, али ме је Мира тргнула и натерала да радим јер ћу у томе, како је рекла, наћи смисао опстанка. Kако је време одмицало, а терет бивао све већи и већи на мојим плећима јер је дугове требало вратити, Мира је схватила ситуацију и спонтано је заузела његово место у продукцији. Она је одувек много радила јер потиче из честите и вредне породице у којој је рад светиња, а не терет. Нас двоје смо срећан спој. Тежимо истом циљу, да снимимо нешто пријатно, лепо, укусно, да дело носи топлину, да испуњава људе, да могу да гледају и баке и деца. Ми једно према другом имамо несебичан однос и у послу и у животу, што је реткост за данашње бракове. Заједно смо јачи, одолевамо успешно преким погледима“, потресним гласом причао је тада Љубиша Самарџић.
Познат као уметник који брижљиво чува интиму, приликом рада на серији „Мирис кише на Балкану“ открио је неколико детаља о својој Мири која му је била ослонац и давала ветар у леђа.
„Kао што је љубав пресудна у животу јунака „Мирис кише на Балкану“, тако је и за мене љубав била пресудна у избору животног сапутника, иако је моја мајка „заговарала“ другу. Заволео сам прелепу, шарманту, паметну и премладу Миру из честите грађанске породице. Водио сам рачуна с ким почињем заједнички живот. Осећао сам да је она жена мог живота. И нисам се преварио. Мира је расла у породици која поштује дом, књигу, музику, позориште, али понајмање филм. Венчањем је у мој разбарушени живот унела унутрашњи ред и мир, неопходан за мирну каријеру глумца. Дивио сам се њеном односу према деци, мени, пријатељима, смислу за лепоту, а посебно комуникацији с људима. Била је и остала поносна. Ћутала је и када јесмо и када нисмо имали, знала је да другима подари радост и помоћ, и све је увек чинила срцем, искреношћу. И све ове врлине унела је и у наш заједнички посао“, рекао је раније Самарџић и додао:
„Kад је Гага одлазио, мислио сам да нећу издржати и да ће ми ускоро доћи крај. Мира ме пренула и тргнула, јер је била свесна да сам морално пао, смршао, изгубио вољу за било чиме. Говорила ми је: „Човече, живот је смрт, упамти то! Настави да радиш јер ћеш у томе наћи смисао опстанка“. Била је у праву. Штета што није завршила психологију.“
Никада га позитиван дух није издао, а пре неколико месеци појавио се на једном догађају.
„Здравље није баш најбоље, али у сваком случају идемо даље“, рекао је пре неколико месеци Самарџић.
Осим супруге Мире, ослонац му је ћерка Јована, али и унуци.
„Унуци су у наш живот унели нову енергију. Мира је била и остала стуб куће, ослонац и голема помоћ“, рекао је Љубиша.
Извори: Танјуг, Новости
