У овогодишњем „Колу”, Српска књижевна задруга објавила је нови роман Радована Белог Марковића (1947), под насловом „Путникова циглана”. Један од јунака романа је и „мними литерата Р. Б. Марковић”, за кога аутор каже да је управо онакав списатељ какав, у ћелијском поимању, списатељ и треба да буде: маглени појав о којему се слегањем рамена највећма казује, неомрзнут ни изблиза толико колико се викало на њега…
У Српској књижевној задрузи уприличен је округли сто на којем се разговарало о новом роману Радована Белог Марковића. Учествовало је петнаестак књижевних критичара и тумача, претежно млађе генерације. Раду округлог стола присуствовао је и аутор.
На примеру романа „Путникова циглана”, истакао је у уводном слову Стојан Ђорђић, може се видети како Радован Бели Марковић уграђује у своју прозу стварносне елементе и какву улогу они добијају у његовој прози. Њих нема много, нити се писац много труди око њих, тако да су они и у књижевној критици остали углавном непримећени. „Путникова циглана” је роман који се заснива на препознатљивом хронотопу, на просторно и временски дефинисаној романескној слици света: средишњу позорницу збивања чини колубарско село Ћелије, пишчево родно место, а време је омеђено на цели 20. век.
Основни план романа „Путникова циглана”, у којем искрсава чисто уметничко, колико и теоријско питање, које задире у саму суштину мишљења и књижевног стварања – питање о постојању дела без аутора или постојању аутора – визионара без сликарског платна, примећује Оља Василева, успоставља се око пишчевог интерполирања две главне сликарско-приповедне перспективе: централне и обрнуте. У међусобном динамичком мешању, ове две перспективе творе једну причу са три погледа: оне сликају саму тему и говоре о процесу њеног настанка.
Идеја пролазности, која прожима све сегменте романа „Путникова циглана” и обликује слику света по којој је, уз језички израз, Радован Бели Марковић особена појава у српској књижевности, сматра Милица Лазовић, у основи садржи проблем човековог односа према времену. На ауторовом аутентичном доживљају темпоралности у најновијој његовој књизи заснована је наративна ситуација, фрагментарна композиција, интертекстуални поступак, препознатљив језички израз, као и меланхолични доживљај света.
Како би се ововремени читаоци лакше излечили од атрофирања језичког апарата, читајући редом књиге Радована Белог Марковића, каже Дарен Миливојевић, бива очигледно да се кроз његово писање показује и доказује да се српска књижевност у овом залудном времену није уморила и да још увек може да задиви и допре до самих врхова уметничког израза. Тако бисмо књигу ,,Путникова циглана” могли доживети као један особен и редак књижевни изданак, у великој мери несамерљив са добом у којем настаје.
Да „мними литерата Р. Б. Марковић”, јунак приповедач у најновијем роману Радована Белог Марковића, претендује да постане и – министар колубарске туге, примећује Слађана Илић, потврђује и његов однос према завичају. То закључујемо на основу чињенице да је он јунак у више романа нареченог писца, а о завичају се, први пут изјашњава поетски, сетно и носталгично, а не искључиво иронијски, што је у ранијим делима био случај.
Разговор о роману „Путникова циглана” Радована Белог Марковића, рекао је у завршној речи Радивоје Микић, био је прилика да млађи, и сасвим млади проучаваоци књижевности, покажу како разумеју и тумаче једно врло сложено дело и како га посматрају у оквиру савремене српске књижевности. У време кад нам се, сасвим оправдано, чини да је књижевност гурнута на маргину наше културе, овај разговор може да буде повод и за мало оптимизма.
У свом слову Радован Бели Марковић је рекао: „Пред толико учених и књижевно осењених глава, није ред да писац о својој књизи којешта заподева, поготово у светлу чињенице да се на њезином прочељу налази надахнута студија Радивоја Микића, али ћу ипак изрећи једну реченицу, илити „пишчеву напомену”: ,,Путникова циглана” могла је бити написана само на краљевском језику српском, с оне стране услужног („политички коректног”) књижества, не очекујући ни од кога и ни одакле никакву помоћ, осим од сопственог „содржаја” и од оног што би се између редова могло прочитати.
