Србија ће чувати и штитити своју војну неутралност, поручио је јуче премијер Александар Вучић на састанку са амбасадором Казахстана Нурбахом Рустемовим. Ово саопштење председника владе само је потврда раније изречених ставова о односима наше земље са најважнијим спољнополитичким партнерима, односно са Русијом и НАТО, али је и својеврсна реакција на све ватреније расправе о томе да ли Србија полако напушта неутралност и чини кораке ка чланству у НАТО. Те расправе су се распламсале након што је Народна скупштина ратификовала Споразум Владе Србије и НАТО о сарадњи у области логистичке подршке, а често се као аргумент истиче нарушавање прокламоване политике неутралности, о чему је парламент донео посебну декларацију 2007. године, када је премијер био Војислав Коштуница.

Али, континуитет званичних војних односа са НАТО, Србија има још из постдејтонског периода, када је тадашња власт на челу са Слободаном Милошевићем дала погодности снагама СФОР – у чијем саставу су били и руски падобранци – за коришћење одређених објеката војне инфраструктуре у функцији остваривања мандата мировне мисије у БиХ. Тако су америчке трупе користиле сурчински аеродром за пребацивање својих војника. Критичари, међутим, данас истичу да је у то време НАТО плаћао за транзит, а данас страни војници имају много већа права, укључујући и дипломатске повластице и имунитете.

У време Коштуничине владе, тадашњи министар спољних послова државне заједнице СЦГ Вук Драшковић први је потписао СОФА споразум (о слободи кретања и правима НАТО особља) са генералним секретаром Алијансе Јапом де Хоп Схефером, још 2005. године. Да ли је споразум потписан „неовлашћено”, како је потом тумачено, остаје мање важно јер је тај документ отворио пут другим уговорима и ратификацијама. Председник Србије Борис Тадић је затим у име владе Србије, септембра 2006, у Вашингтону потписао СОФА споразум са америчком државном секретарком Кондолизом Рајс, који је ратификован 2009. године.

После доласка напредњака на власт, тадашњи министар одбране Небојша Родић потписао је 2014. у Вашингтону СОФА споразум у оквиру Партнерства за мир, чији је члан Србија постала у децембру 2006. године. Последњи споразум о логистици закључен је прошлог септембра, као део Индивидуалног акционог плана (ИПАП) Србије и НАТО, усвојеног у јануару прошле године.

Поставља се, наравно, и питање реакције Русије на „српско приближавање НАТО”, како је ратификацију споразума оценила портпарол руског МИП-а Марија Захарова. Руски либерално оријентисани лист „Комерсант” оценио је да је „Србија, коју Москва сматра главним савезником на Балкану, направила је велики корак ка НАТО”. „На тај начин Београд, не одустајући формално од политике неутралности, активно унапређује сарадњу са НАТО”, оцењује се у тексту и истиче да „споразум подиже сарадњу између Београда и Алијансе на нови ниво”. Наводи се и да је „проруска опозиција у Србији дочекала споразум на нож” и да захтевају од председника Србије да стави вето на закон.

Међутим, из изјаве званичног представника руске дипломатије Марије Захарове, тешко би се могао извући закључци на које упућује прозападни „Комерсант”. Она је само констатовала да „Русија уочава да Србија развија односе са НАТО, али рачуна да ће се придржавати политике војне неутралности”, која је потврђена одлуком Скупштине. На тај начин види се комплементарност изјаве Захарове са ставовима Вучића, односно Владе Србије. Очигледно је да Москва ни на који начин не драматизује своје односе са Србијом и да је за Кремљ црвена линија званично чланство у Алијанси, о чему у овом тренутку нема говора.

Јер, када Вучић каже да је Србији „НАТО потребан као савезник да би сачувала српски народ на Косову и Метохији”, онда се може поставити и обрнуто питање: да ли су Срби на северу, а посебно на југу Покрајине безбедни без заштите међународних снага? И да ли је могуће забранити пролаз НАТО снагама кроз нашу земљу, али их истовремено подсећати да, кад већ некако „својим путем” стигну на север Косова – да не забораве да бране наше грађане тамо. Очигледно је да сарадња са НАТО-ом у овом случају више подсећа на двосмерну улицу, где се Београду не пружа велика могућност избора у последњих двадесетак година. А то веома добро разумеју у Москви и није случајно што руски званичници не пропуштају прилику да Србију назову „јединим савезником у Европи”.

„Комерсант” подсећа и на „руску базу” у Србији, односно Руско-српски хуманитарни центар (РСХЦ) у Нишу, чијем би особљу наводно требало дати исте повластице као што имају припадници НАТО. Већ дуго се спекулише да руски државни врх врши притисак на Београд да пружи ове привилегије припадницима РСХЦ, али се водећи медији у Русији по том питању углавном не оглашавају. У складу са прокламованом политиком неутралности, не треба искључити могућност да се Београд и Москва договоре о овом питању, али руски званичници до сада нису јавно показивали никакву нервозу тим поводом.

И српски министар спољних послова Ивица Дачић јуче је говорио о овој теми, оценивши да само ових дана суочени са „још једном бескрупулозном кампањом против Владе Србије”. „Са једне стране, Влада је нападнута да малтене води Србију у НАТО, а, са друге стране, да се Србија сувише приближила Русији због Српско-руског хуманитарног центра у Нишу”, истакао је Дачић, нагласивши такође да „Србија води политику војне неутралности”.

Дачић је подсетио да је СОФА двострани споразум, тако да привилегије уживају и наше оружане снаге на територији чланица НАТО-а, „за разлику од споразума који је потписао Тадић са Кондолизом Рајс, који даје привилегије само америчкој војсци, са чим се сагласила Коштуничина влада”. Шеф дипломатије је нагласио да су владе Русије и Србије 20. октобра 2009, приликом посете председника Медведева и у присуству Тадића, потписали Споразум о РСХЦ, као и да руско особље ужива правни статус утврђен за административно и техничко особље Амбасаде Русије. „Никад није било речи о њиховом дипломатском статусу”, поручио је Дачић и рекао да влада води јасну политику: војна неутралност, чланство у ЕУ и пријатељски односи са Русијом.

—————————————————————–

Дачић: Тадић и Коштуница покренули сарадњу са НАТО

Потпредседник владе ‎Ивица Дачић рекао је јуче да је бивши председник Србије Борис Тадић у Бриселу потписао Оквирни документ 14. децембра 2006, чиме је Србија и формално постала учесница Програма Партнерство за мир.

– Након тога је министар спољних послова Вук Јеремић 5. септембра 2007. уручио у седишту НАТО-а Презентациони документ, којим су дефинисане области сарадње са НАТО-ом. У то време је, да подсетим, премијер био Војислав Коштуница. Све што је до данас рађено у сарадњи са НАТО дефинисано је у овим документима, укључујући и ИПАП као виши облик сарадње. Ни у једном акту Владе Србије се не предвиђа учешће у Акционом плану за чланство, што НАТО поштује. И СОФА споразум и споразум о логистичкој подршци имају све државе партнери. У нашем случају, овим се стварају услови за модернизацију Техничко-ремонтног завода у Крагујевцу – наводи се у Дачићевом саопштењу.Антрфиле

—————————————————————–

Припадници Алијансе добијају слободу кретања и дипломатски имунитет у складу са Бечком конвенцијом из 1961. године, али неће имати приступ рестриктивним безбедносним зонама без посебне дозволе. НАТО особље моћи ће да се креће по Србији и размењује поверљиве информације са српском војском, као и опрему. Споразумом је институционализована сарадња са телима НАТО: Организацијом за подршку и набавку (НСПО) и Агенцијом за подршку и набавку (НСПА). Особљу НАТО, на њихов захтев, мора биће одобрен и приступ државним и приватним објектима „у којима се ради” и у којима се обављају „испитивања и пробе”. НАТО особље биће ослобођено плаћања пореза, царина, ПДВ, моћи ће да увози робу и услуге без дажбина.