У Америци се зна – нобеловци Пол Кругман и Џозеф Штиглиц жестоки су противници политике стезања каиша. Притом се њихов рецепт најмање односи на Сједињене Америчке Државе, а више је критика политике коју заступа тројка коју чине Међународни монетарни фонд, Европска комисија и Европска централна банка.
САД је као одговор на светску финансијску кризу, која је почела 2008. године, патентирао програм квантитативног попуштања. Преведено с економског језика, то практично значи – штампање пара. Након тога, тај рецепт применио је Јапан, а Европска централна банка је тек почетком прошле године почела с такозваним монетарним олакшицама. Програм подразумева упумпавање 60 милијарди евра месечно у европску привреду не би ли се штампањем пара стимулисала инфлација и покренуо привредни раст.
Убедљиву победу екстремно левичарске партије Сириза у Грчкој у јануару прошле године многи су видели као почетак глобалног одговора на политику коју заговара тројка. Међутим, Алексис Ципрас, лидер Сиризе, суочен с дуговима који су стизали на наплату, и после шест месеци преговора у јулу прошле године прихватио је све услове кредитора. Јанис Варуфакис, министар финансија, претходно је поднео оставку.
У Француској је, на пример, подршка екстремној десници за само неколико година порасла са 15 на 30 одсто. Занимљиво је да је и Франсоа Оланд 2010. године изборе у Француској добио на обећању да неће штедети. У Србији се Оланд најчешће и помињао као противник политике стезања каиша. Ипак, након што је опорезивање богатих које је Оланд увео у Француској резултирало бекством капитала, и ова земља са социјалдемократском традицијом окренула се штедњи. Оланд је затим поприлично стегао каиш око француске јавне потрошње и минус у каси са седам одсто, колико је износио 2010. године, смањио на око четири процента.
Према оцени познатог француског економисте Томаса Пикетија, аутора књиге „Капитализам 21. века”, неколико фактора је допринело јачању деснице. То су раст незапослености, ксенофобија, али и осећај да смо пробали све и да је време да почнемо са експериментисањем.
С друге стране, економиста Нуријел Рубини, кога зову и Доктор Пропаст јер је предвидео почетак светске финансијске кризе 2008. године, сматра да је проблем данашњег света превише понуде, а премало тражње. Како каже, земље које су пре почетка кризе превише трошиле сада примењују политику стезања каиша. Међутим, према Рубинијевом схватању, проблем је у томе што оне економије које су пре кризе штеделе, попут Немачке, на пример, сада нису почеле више да троше. Због тога је, према његовом једноставном објашњењу, тражња „у грчу”.
