Турска и Европска унија су се на самиту у Бриселу начелно договориле око плана за ублажавање прилива миграната и тражилаца азила који бежећи од конфликта преко Егеја долазе у Европу. Најспорнији део тог програма је предлог да се сиријски тражиоци азила шаљу натраг у Турску.
Према оквирном договору, чланице ЕУ се обавезују да за сваког Сиријца кога би Анкара прихватила натраг, директно из Турске прихвате и разместе по једну сиријску избеглицу. Циљ је да се директним преузимањем избеглица онемогуће кријумчарске мреже и да се мигранти подстакну да легалним путем остваре свој избеглички статус.
Детаљи план тек треба да се усагласи како би се на самиту следеће недеље потписао споразум, а у међувремену су многе надлежне међународне институције изразиле забринутост указујући на права и међународне обавезе о примању избеглица договорене још 1951. Конвенцијом о избеглицама. Такође се подсећа на повеље о фундаменталним правима које је усвојила ЕУ, које укључују и „гаранцију права на азил”.
Комесаријат за избеглице УН упозорава да масовно и насумично враћање миграната у Турску из Грчке не би било у складу са европским и међународним правним нормама.
Европска комисија верује да је нови план правно заснован и да захтева само одређене промене у грчком и турском закону.
Председник Европске комисије Жан-Клод Јункер указује на одредбе у закону ЕУ о процедури за добијање азила које омогућавају државама чланицама да прогласе апликацију за међународну заштиту „неприхватљивом” ако се „земља која није чланица сматра сигурном трећом земљом за подносиоца захтева”.
А шта су критеријуми које би морала да задовољи та трећа земља како би се сматрала сигурном?
По европском закону о азилантима сигурна трећа земља јесте она у којој „нема угрожавања на расној, верској, политичкој или националној бази”.
Та земља морала би да се придржава и других принципа – она не би смела насилно да депортује људе у њихову матичну државу, ако им тамо прети прогон или ако су тамо угрожени на неки други начин.
Сиријски држављани у Турској, међутим, немају избеглички статус, највећи део њих нема ни радну дозволу, а само један мали проценат сиријске деце похађају школе, многи малолетници раде физичке послове или просе како би финансијски помогли своје породице, пише „ЕУ Обзервер”. Бриселски портал такође наводи мишљење Иверне Мекгован из Амнести интернешенела, која каже да се „ни помоћу маште” Турска не може сматрати сигурном трећом земљом, и да ЕУ на њу не би никако смела да препусти своје обавезе.
Јункер међутим одговара да се не може земља кандидат за улазак у ЕУ проглашавати несигурном.
Ни на друга питања нема за сада јединственог одговора. Шта ће се, на пример, радити са мигрантима који се не квалификују за добијање азила. Лидери ЕУ заложили су се да се економски и други мигранти којима није потребна међународна заштита врате по хитном поступку из Грчке у Турску, и да се предност да онима којима је заштита неопходна.
Бриселски званичници обећали су да ће до следећег дводневног самита 17. марта све ставке овог плана ускладити са правним нормама.
Питање које лебди у ваздуху јесте – да ли ће договор утицати да се ублажи прилив миграната и да ли ће се зауставити опасан пут преко Егеја у чијим водама је страдало хиљаде бескућника. По једној логици, уколико се план буде ригорозно поштовао, избеглице неће ризиковати свој живот да би прешли у Грчку, одакле ће бити одмах враћени у Турску. Европска унија се међутим обавезала да ће ове и следеће године прихватити и разместити само 20.000 Сиријаца, што је јако мали број, имајући у виду да је 4,8 милиона људи до сада побегло из Сирије, пише „Њујорк тајмс”. Не говори се ни о онима који беже из других конфликтних зона и земаља где им је живот угрожен.
