Живимо у друштву у којем се често сусрећемо с незнањем, бахатошћу и неким искривљеним вредностима, и зато држим да је догађај којем сам недавно присуствовао за рубрику Веровали или не. Веровали или не, у суботу, 6. фебруара, у Историјском музеју Србије, на изложби о Михајлу Пупину, у два термина, у 13 и у 15 часова, било је тесно и за најмање дете које је са својим родитељима дошло да научи нешто о нашем великом научнику. Хол музеја био је препун, а сазнао сам да је тако увек кад ауторка изложбе Александра Нинковић Ташић води посетиоце кроз поставку. Посетиоци од 7 до 97 година су скоро два сата пажљиво слушали Александру, која је надахнуто, поучно и емотивно говорила о Пупину и његовом животу. Зашто ово треба јавно забележити? Наука и култура данас су готово потпуно маргинализоване. Тежимо да са што мање труда и знања будемо „успешни”, свесно постајемо шрафови у систему, а да сами духовно и културно не напредујемо и не мислимо својом главом.
Управо на овој изложби, која на први поглед може бити интересантна само физичарима, путујући кроз време у којем је живео Михајло Пупин, посетилац преиспитује себе и своје животне циљеве и вредности, што само потврђује квалитет поставке. Мало људи зна да данас не би било развоја модерних телекомуникација, мобилних телефона, радара, сонара, савременог рендгена, да није било Пупина. Један кратер на Месецу носи његово име. Пупин је оснивач америчке агенције НАСА. Захваљујући њему, прва страна застава која се вијорила на Белој кући била је српска тробојка 1918. године. Још се само једном то догодило – две године касније, кад је та част указана Француској. Још мањем броју Срба познато је да Вршац, Зрењанин и Кикинда не би били у саставу Србије да Пупин није лично познавао Вудра Вилсона и ургирао да се Банат не преда Румунији; или да је Пупин био у првих пет најбогатијих Американаца на америчкој листи богатих, али да је несебично све давао Србији и Србима на свим меридијанима. А све је то урадио човек рођен у пространству банатских њива, од неписмених родитеља, само зато што је маштао, гледао у звезде, имао визију и, пре свега, вољу.
Тек сада сагледавам колико наш образовни систем има рупа јер на часовима физике о Пупину, али и о Тесли и Миланковићу, готово ништа нисмо учили, а само другачијим дидактичким приступом, многи малишани би у њима видели узоре! Па и код мене, који као ђак нисам имао стрпљења да вежбам задатке, после ове изложбе пробудила се жеља да обновим барем основне формуле и знања из физике!
Поменуо сам вољу, али томе треба додати и веру. Пупин је у Америку понео дубоку истинску веру и светосавске идеале и то су били његови животни путокази. Данас, када много лакше можемо да ширимо културу и у свету представљамо своју земљу, ми као да се себе стидимо, а Пупин је цео живот на свим универзитетима и академијама на којима је радио помињао српски народ. Усред Првог светског рата подигао је кредит којим је помагао буџету Србије, уз коментар: ако Србија пропадне, пропашћу и ја. Ургирао је да се Србији шаље помоћ и сам је послао америчке студенте са Универзитета Колумбија да у Србији као болничари 1915. помажу у најгорим данима епидемије тифуса. Несебично је помагао Београдски универзитет и школе широм новоформиране Краљевине СХС.
Како су се Србија и српски народ одужили овом нашем генију? Тако што после Другог светског рата нико није нашао за сходно да откупи његову кућу, па су сви његови лични предмети изгубљени. Србија нема музеј Михајла Пупина, његова родна кућа постоји у Идвору и уређена је за посетиоце, али је изложба заправо приказ живота Срба у Банату, а не велики музеј који Пупин заслужује. Велики научник је тек недавно добио булевар на Новом Београду, и то само зато што је дошло до смене идеологија. У школама, већ сам поменуо, мало смо учили о њему, заправо од њега. Генерације представника наших политичких елита нису разумеле да се национални циљеви остварују знањем и добрим везама, које се, опет, граде на међусобном поверењу и интересима. Пупин је управо то имао у виду и несебично је то користио за добробит српског народа, не тражећи ништа заузврат. Питања у вези с тим где смо сада као држава и као појединци сама се намећу после ове изложбе. Где су нам данас људи попут Пупина?
Мастер историчар
