Шта су папа и председавајући БиХ дуго договарали у Ватикану, а нису хтели да их чују Шефик и Жељко? Одавно нешто није толико насекирало „муслиманско Сарајево” као посета председавајућег Председништва БиХ Ватикану. Уместо да се највише обрадују што је глобално утицајна Света столица угостила првога у БиХ, престони бошњачки боснољуби пронашли су више тога што им срећу квари, а портал БХДијаспора.нет подсетио је 6. маја на тај „скандал”.
Папа је позвао само првог међу једнакима, а не цело тројно председништво. Позив је упутио баш током осам месеци српског председавања, и то баш њима најомраженијем председавајућем? Али, о њему су на Башчаршији већ исцрпили све негативне квалификације, а о католичком поглавару иза кога стоји милијарду верника није опет баш згодно.
Релативно касно и незграпно огласио се Шефик Џаферовић изјавом да „Предсједништво БиХ није дало предсједавајућем сагласност за одлазак у Ватикан”. Прво, по пословнику о раду Председништва таква сагласност му није ни била потребна. Друго, такав стил понашања у врху БиХ инаугурисао је још Алија Изетбеговић, када је, као први председавајући, крајем 1990. отпутовао на конгрес Конференције исламских земаља у Истанбул, а да о томе није ни обавестио Кољевића и Плавшићеву. Треће и најважније, Џаферовић је у своје и у име другог бошњачког представника Комшића индиректно саопштио да би папин позив одбили. Сарајевски новинари су га, ваљда због националне болећивости, поштедели неугодног питања – зашто.
Реис ефендија Хуснија искористио је Шефиков нетактичан иступ да и он нешто своје приговори папи. Каже да папа прима председавајућег Председништва који неће да потпише уговор са Исламском верском заједницом о нерадним празничним данима, а потписао је са православцима и католицима. Реч је о томе што би, према исламском календару, верујући Бошњаци, што за два бајрама, што петком за џуму, што за ифтар и сехуру, што за хаџ, плус за државне празнике и годишњи одмор, добили право да не раде четири месеца у години. Узгред, такав аранжман, који би дискриминисао православне и католике, одбио је да потпише претходни састав Председништва у коме су били Иванић и Човић. Зашто то ефендија Кавазовић пребацује папи, тешко је одгонетнути.
У претходну посету Ватикану заиста су ишли заједно Човић, Иванић и Изетбеговић, из чега се може закључити да је протокол Свете столице знао да БиХ има тројно председништво. Зашто је папа Фрањо ипак заобишао Џаферовића и Комшића и да ли их је „игнорисао” у пакету или за сваког има посебне разлоге?
Ватиканској дипломатији сигурно није промакло да би чланови Председништва, према Уставу БиХ, требало да буду национални представници, а да Комшић нема легитимитет хрватског народа, као и да Џаферовић нема одговарајући реноме код Бошњака. Елем, да су обојица, можда, саговорници за неку другу прилику.
И узевши засебно, Комшић не може бити по вољи Светој столици јер је злоупотребом изборног закона у ФБиХ заједно са муслиманима увредио католике у БиХ. А на то је већ бурно негодовала бискупска конференција на челу с кардиналом Пуљићем. Такође, узевши засебно, Џаферовић, упркос високој функцији, још није успео да изађе из сенке свог страначког ментора Изетбеговића, а већ је пао у сену колеге по функцији Комшића, који агилно испуњава очекивања своје бошњачке изборне базе.
Протокол је можда налагао да папа Фрањо угости сву тројицу одједном, али му је дозвољавао и да благонаклоно претпостави да босанско тројство дише једном политичком душом и да му је први међу једнакима довољан саговорник. Или му је државни секретар Паролин дошапнуо: „Боље тако него да нам се овде посвађају”.
На страну све остало, шта ли је папа разговарао са председавајућим БиХ, и то чак два пута дуже од уобичајених 20 минута? Да ли то указује на накнадно проширење дневног реда? Да ли на продубљивање предвиђених тема? Да ли на важне договоре у четири ока о БиХ?
Председавајући БиХ је пред одлазак у Ватикан изјавио да папи носи поздраве од патријарха Иринеја и да ће га упознати са пројектом Горња градина – спомен-подручја српским жртвама усташких злочина. Папа га сигурно није због тога звао, и вероватно је имао на уму Бањалуку као мост ка Београду, где су и његови папски претходници препознали врата ка православном Истоку и екуменизму. На линији отварања тих дуго затворених врата папа је убрзо након Додикове посете дао изјаву о дугорочнијем замрзавању канонизације Степинца.
У тој причи оба бошњачка представника била би чист вишак. Али, брине их да је у Ватикану, њима иза леђа, било речи и о бошњачком хегемонизму, изборном закону, исламском тероризму, вехабијама и слично. Но, шта ако је папа напросто желео да о Додиковој политици чује из прве руке, мимо англосаксонске протестантске пропаганде? То би био и највећи папин грех у очима босанских муслимана, али он је по дефиницији божји намесник на земљи и не мора да се исповеда Шефику и Хуснији. Милорада им је залуд и питати, јер су били против његовог одласка у Ватикан. Зато на оном свом порталу цитирају неки непознат италијански да је „папа подржао српског сепаратисту против католика”. Бошњаци знају да није тако, али воле када други кажу.
Професор емеритус
Прилозиобјављениу рубрици „Погледи”одражавајуставовеаутора,не увек и уређивачкуполитикулиста
