Ако желимо нове, чисте и исправне аутобусе, градски превоз мора да се плаћа. Око тога је сагласна вероватно већина Београђана. Друго је питање да ли цене, тарифе и врсте карата могу боље да се расподеле и осмисле. Али, да ли је и због чега заиста неопходна замена персонализованих „бусплус” картица, које су Београђани уместо некадашњих маркица добили крајем 2011. и почетком 2012. године?
„Стари се нису подмладили, ко је изгубио посао неће куповати маркицу за запослене, а незапослени, студенти, ученици ионако доказују свој статус”, приметила је једна наша читатељка.
Али, надлежни су одмах дали образложење.
„Легитимације за превоз имају рок трајања као и личне карте и банковне картице. Три године je оптимални животни век електронске картице имајући у виду интензитет њеног коришћења и хабање, укључујући и видљивост слике корисника.”
Ово објашњење делује логично, али само на први поглед. Већ „на други поглед” јављају се нова питања.
„Ако су три године оптималан животни век картице, како је могуће да одједном он може да се продужи још пола године за запослене? Зашто мењамо нешто ако је очигледно исправно?”
Хтели-не хтели, ова замена заиста буди сумњу којој је склоно све више Београђана да се картице не мењају због тога што су их стигле године него да се заради. Наш народ, истина, јесте познат по нерационалном страху да нама увек неко ради иза леђа. Али, исту замерку ових дана изнео је и највећи, репрезентативни Самостални синдикат ГСП-а.
Ако и прихватимо да нема говора о некој заради „испод жита”, већ о заиста неодложној замени, не може се оспорити да је то могло да се уради много ефикасније и јефтиније. Јер становници престонице, и поред свих правдања да наш електронски систем куповине и наплате карата прати најсавременије трендове, добро знају да то није баш тако.
Један суграђанин, револтиран што мора да мења исправну и очувану картицу, подсетио је на пример Лондона у коме од пре петнаестак година постоје ојстер картице за градски превоз. Те картице нису персонализоване, важе са све врсте градског превоза, али су као и „бусплус” електронске. Она се једном купује и док је исправна може да се допуњује. Ако кориснику више не треба, може да је врати на било ком киоску, после чега му се исплаћује новац који је дао за куповину те картице, али и кредит ако га путник није потрошио.
Британска престоница је у много чему испред српске. Али, тешко је поверовати да градски оци, који непрестано истичу да прате најсавременије светске трендове како би у Београду живот био квалитетнији и једноставнији, не могу да осмисле нешто слично. Јер електронски систем куповине и наплате карата у Београду је покренут како би се суграђани приволели да плаћају превоз, а не како би постали његови најљући противници.
