Двадесетчетворогодишња је мастер студент психологије на Београдском универзитету. Две године старија Милица Пашић из Новог Сада тренутно усавршава знања на харфи на Моцартеум универзитету у Салцбургу у класи професора Стивена Фицпетрика. Њих две, на први поглед, немају готово ништа заједничко. Али, после погледа на неколико страна њихових густо куцаних биографија брзо се уочава спона – позамашан хуманитарни и волонтерски рад.

Милица је после великих поплава, које су пре две године задесиле више крајева Србије, без много двоумљења одлучила да у Аустрији организује хуманитарни концерт. Циљ јој је био да прикупи новац за 24 колеге из поплављених подручја, који су као и она стипендисти Фонда за младе таленте. У науму је успела прикупивши 6.000 евра.

– Није било једноставно да се концерт организује, поготову због обавеза на факултету. Поносна сам што смо успели да обезбедимо новчану, али пре свега моралну и емотивну подршку стипендистима којима су куће и имовина били оштећени – наводи Милица.

И Ивани, стипендисти овог фонда, незамисливо је било да јој студентски стаж протиче само у учењу и низању добрих оцена. Годинама се води мишљу Махатме Гандија „Буди промена какву желиш да видиш у свету”. Чим је положила испите са прве године на Филозофском факултету, уместо на заслужен одмор, отишла је у дом за децу без родитељског старања „Јован Јовановић Змај”, као члан студентске организације „Ајзек”. Почела је да им осмишљава радионице, да их подстиче на заједнички рад и креативност. Охрабрена резултатима првог волонтирања, укључила се и у рад Клуба студената педагогије, студентске секције Друштва за неуронауку Србије, Центра за рани развој, Центра за промоцију науке, радила је и са особама са сметњама у развоју… Данас јој је волонтирање свакодневица.

– Мени је довољна награда била када је на једној радионици петогодишњакињи која је пала у току игре њена другарица пружила руку и рекла: „Можеш ти то!” Схватила је поенту нашег рада, заједништво и подршку – истиче Ивана која је на основним студијама са просеком 9,68 била најбољи студент у својој генерацији.

Милица, која је основне и мастер студије завршила у Београду и похађала мајсторске школе код признатих италијанских, руских, британских, француских, америчких… харфиста, освајач је више од 30 међународних признања међу којима се издвајају она у Београду, Паризу, Салцбургу, Велењу, Сегедину… Али, области у којима ове две девојке из месеца у месец нижу одличне резултате сасвим случајно су постале њихово животно опредељење.

– Као шестогодишњакиња била сам члан хора „Звончићи” у Новом Саду. Професори су родитељима рекли да имам дара за музику и да би било лепо да свирам неки инструмент. Када се у музичкој школи отворила класа харфе предложили су ми да свирам њу. Нисам знала шта је харфа и, искрено, испрва и нисам била одушевљена идејом. Имала сам осам година, а инструмент је био већи од мене. Али, посветила сам јој се од почетка и ове године обележавамо пунолетство нашег дружења – шали се Милица.

И Ивана у шали додаје да је њу изабрала педагогија – због прича деде Драгише.

– Мене, млађу сестру Катарину која исто студира педагогију, али и брата Ивана који је на ФОН-у, никада нису терали да учимо, подстакао нас је пример нашег деде. После Другог светског рата родитељи надничари нису му дозвољавали да иде у школу, а он је бежао желећи да учи. Његове приче су нам помогле да схватимо колико образовање отвара нове видике. Док сам била млађа занимале су ме природне науке, ишла сам и у Петницу, па је одлука да упишем педагогију изненадио моју околину. Али данас сарађујем са колегама из природних наука – каже Ивана.

Марљиве девојке наглашавају да многе снове ипак не би оствариле да нису постале стипендисти Фонда за младе таленте.

– Фонд младе охрабрује не само материјално, већ и да направе неку промену. Да није било стипендије, не бих могла да волонтирам, већ бих морала да радим нешто ван струке – истиче Ивана која је захваљујући стипендији, коју прима две године, брата и сестру частила путовањем у Дубровник.

Милица би, каже, да није било стипендије, поново морала да одложи одлазак на усавршавање у иностранство. Поново, јер то је учинила 2013. када је без проблема положила пријемне испите на четири светска универзитета – у Стразбуру, Лозани, Салцбургу и Аризони, а нигде није отишла.

– Родитељи нису били у прилици ни у Србији да ми плате школовање, а поготову не ван земље. Сада имам новац без којег студије у иностранству не би биле могуће – наглашава Милица која је трећу годину стипендиста фонда.

Милица је тренутно оркестар-практикант у Филхармонијском оркестру у Фрајбургу. Планира да у Салцбургу заврши и мастер студије, а у плану су јој и докторске. Докторским студијама тежи и Ивана. Али, како каже, корак по корак. Тренутно јој је најважније да заврши мастер студије и истраживање у области предшколске педагогије која је највише занима, али и да се запосли како би родитељима још мало олакшала.