Највеће нишке фабрике данас су индустријски погони основани у последњих десетак година, а на основу директних улагања страних инвеститора.
Највећи је, свакако, погон компаније „Јура“ који се налази у индустријској зони у Доњем Међурову. Јужнокорејска компанија која послује у више земаља запошљавајући на десетине хиљада радника, од 2010. године послује и у Србији.
„Јура“ је у Србију прво дошла у варошицу Рача код Крагујевца, а брзо је успоставила своје погоне и у Нишу и у Лесковцу. Можемо рећи да смо лепо дочекали ову компанију. Доделили смо јој субвенције за запошљавање радника у укупном износу од око 25 милиона евра, што је све исплаћено закључно с фебруаром 2015. године. У Нишу је страни инвеститор добио и бесплатно земљиште на коришћење на 99 година.
Јужнокорејска компанија нам је лепо узвратила. У Србији запошљава укупно око 5 800 радника, од чега је највећи број у Нишу. „Јура“ је у Нишу основала и ћерку фирму „Шинвон“ која је, опет уз субвенције и бесплатно дато земљиште, запослила додатних око 600 радника.
„Јура“ и „Шинвон“ се баве производњом електричних делова за моторна возила, а у Србији највише производе сетове каблова за аутомобиле. Производња је устројена у складу с високим захтевима савременог пословања – великосеријска економична производња, висок и поуздан квалитет производа, испорука „тачно на време“.
Поменуте фабрике готово сав потребан материјал набављају од реномираних светских произвођача и производе испоручују познатом купцу – највећим европским фабрикама аутомобила. У Србији троше радну снагу (међу најјефтинијама у Европи, јефтинија од кинеске радне снаге), електричну енергију (опет међу најјефтинијама у Европи), а плаћају и воду, канализацију и комуналне услуге. Опрема којом располажу ове две фабрике је готово у потпуности из увоза, репро-материјал се такође увози, као и резервни делови.
Од оваквих фабрика Србија, наравно, има користи – запослен је већи број радника који би у супротном били незапослени.
Међутим, ту опипљиве користи постојања и рада поменутих предузећа за државу и друштво престају. Као што је већ речено, њихов рад не ствара тражњу на тржишту домаћих сировина и репро-материјала јер се они увозе. „Јура“ и „Шинвон“, на пример, не набављају ништа од фабрика каблова у Зајечару, Јагодини или Новом Саду нити од фабрике лак жице у Бору, нити од домаћих произвођача сировина за производњу пластичне масе.
Ефекат на јавне приходе је такође упитан. Поменути послодавци плаћају порез и доприносе на зараде својих радника, али су, с друге стране, добили значајну помоћ државе.
Износ од 25 милиона евра, који је држава уредно исплатила „Јури“, по данашњем курсу износи око три милијарде динара.
Гледано по упосленом раднику, то је више од пола милиона динара.
Питање је да ли су ови послодавци, до сада, уплатили толико новца буџету по основу пореза и доприноса на зараде.
„Јура“ и „Шинвон“ су обвезници и пореза на имовину.
Да ли је износ који плаћају по том основу већи од вредности земљишта које су добили на коришћење без надокнаде?
Производи поменутих предузећа се не појављују на домаћем тржишту и не доприносе повећању агрегатне понуде у земљи, нити употпуњују понуду таквих производа.
На крају, остаје нам само једна корист – мршаве зараде радника који раде у поменутим предузећима. Зараде тих радника, у садашњим тржишним условима, и не могу бити много веће. Зашто би неко добро плаћао релативно прост рад за који је, у светским оквирима, могуће наћи јефтину алтернативу? Другачије би било да се ради о високо квалификованом раду на развоју, пројектовању и дизајну производа, на маркетингу, продаји производа и набавци сировина или о раду на осмишљавању и организацији пословања читавог производног система. Међутим, такав рад, који је много боље плаћен, обавља се негде другде, а у Србији и у Нишу се каблови везују у сетове.
Питање је само, да ли смо могли 25 милиона евра и најбољу моравску земљу на којој су изграђене поменуте фабрике да боље искористимо?
У Нишу има још сличних индустријских предузећа која постоје и раде или су у настајању – „Леони“, „Цумтобел“, „Џонсон електрик“, „Астер текстил“ и друга.
Да ли овако постављена индустрија може да препороди српско друштво, као што је тадашња домаћа индустрија учинила у деценијама од Другог светског рата до распада Југославије, процените сами.
Љубомир Костић
Фото: Н.П.
(Израду овог медијског садржаја суфинансирао је град Ниш. Ставови изнети у тексту не одражавају нужно ставове и мишљења органа који је пројекат подржао.)
