„Политика” ми је приредила један од најлепших тренутака у ове моје 93 године, који може да се упореди с даном венчања. Захваљујући вама, позван сам на прославу 79. рођендана Економског факултета – обратио се младим колегама и причао им нешто о поратним данима, када је у војничкој униформи био први председник студентске организације… – После овога, једина жеља ми је да објавим књигу о историји моје породице чије је писање при крају…

Овако говори Живко Буњак, најстарији дипломац београдског Економског факултета, док нам у свом стану у центру Београда показује шољу за кафу на којој пише: „Први дан студија и прави корак у каријери”, коју је добио на поклон од садашњег декана проф. др Бранислава Боричића. Када нам се Буњак јавио да се распита када је прослава 79. рођендана Економског факултета, о чему је „Политика” писала, нисмо могли да одолимо а да декана не обавестимо о њиховом најстаријем дипломцу, из прве поратне генерације, уписане 1945. године.

Немирног духа и огромне енергије, упркос томе што када излази из куће обавезно носи штап, како приличи господину од 93 године, задржао је бритак ум и живо се сећа свих детаља, имена, датума… Индекс није сачувао, али диплому стару 65 година јесте – налази се у његовој викендици у Брестовику, где проводи највећи део својих пензионерских дана.

– У руској униформи сам отишао да упишем факултет у октобру 1945. године. Било нас је око 3.000. Економски факултет се тада налазио у Балканској улици преко пута хотела „Москве”, а пошто ту није било довољно простора, предавања смо слушали и испите полагали на Правном факултету. Три дана пошто сам изабран на збору за првог председника удружења студената, позвао сам на факултет потпредседника владе и једног министра и затражио да се реши проблем зграде – прича Буњак, док нам показује рукопис будуће књиге о породичној лози.

Идеја студената коју је ондашња власт прихватила али која није никада реализована, била је да се зграда ЕФ подигне на потезу Правни факултет – Универзитетска библиотека – Технички факултети, али је касније на том месту изграђен хотел „Метропол”.

– Марксизам је био најважнији испит, полагали смо га на првој години. Овај предмет је био велики баук, имали смо строгог и захтевног професора, шпанског борца, Бату Увалића, који је касније био и амбасадор. Студенти су падали као снопље и на предмету анализа баланса на трећој години, који сам положио на примеру трасе трамваја двојке, а последњи испит, историју економских доктрина, положио сам код тадашњег декана. Добио сам десетку и аплауз колега – сећа се дека Живко, како га сви зову.

Оцене су и тада биле од пет до 10, а наставници су се ословљавали са „друже професоре”. У поратној Југославији будући економисти испите су полагали прво усмено, а после писмено.

– Нисмо могли да се запослимо где желимо, нити смо могли да добијемо диплому док не прихватимо „распоред”. Ја сам имао среће јер сам радио још као студент на изради првог петогодишњег плана ФНРЈ који је усвојен 1947. године и са успехом спроведен. Интересантан је податак да нам је база за израду било стање у Краљевини Југославији 1939. године – прича Буњак, који је за овај посао као награду добио и један од првих станова са централним грејањем у Београду.

То што је завршио Трговачку академију у Цетињској улици и био потомак угледне банкарске породице (која је 1920. основала Скопљанску извозну банку) помогли су му у даљој каријери.

Радио је на плану развоја филмске индустрије Југославије и био члан комисије за изградњу Филмског града, сећа се када је рашчишћаван терен на Кошутњаку… Његов шеф у Комитету за кинематографију владе ФНРЈ био је Владислав Рибникар. Буњак се сећа анегдоте када му се обратио са „господине” уместо „друже” и одмах почео да се извињава, преко чега је Рибникар прешао уз осмех.

У наредним годинама је радио у Министарству спољних послова где је био у Управи државних споразума, као и у Министарству за увоз и извоз Србије. Спољном трговином се бавио и у предузећима од „Југотехне” до „Универзала” где је и пензионисан после шест година службе у Москви.

Супруга Ђурђина која је завршила енглески језик и учила сликање код Аугустинчића, преминула је 2008. године. Буњаку је она била друга супруга, а уз осмех, узгредно, спомиње да је имао трогодишњи студентски брак. Син Петар, рођен 1960. године, предаје на београдском Филолошком факултету.

С поносом наглашава да је „Политика” 2011. писала о његовој мајци Лепосави, у додатку посвећеном 27. марту. А да најмлађи изданци ове породице завређују да се о њима пише на страницама нашег листа, сведочи и прошлогодишњи текст о Живковој унуци Ксенији, врсној архитекти и једном од аутора пројекта очувања сеоске архитектуре у Србији.

————————————————————————

Карађорђеви устаници, банкари, ктитори…

Породица Буњак потиче са Косова, где су живели у породичној задрузи. Грана којој припада Живко преселила се одатле у Краљево, а део је стигао чак до Русије. Буњаци су били занатлије и пољопривредници, али и трговци, и банкари – традиционално су одржавали блиске везе са јеврејским породицама.

– Моји преци су били коњаници, јахали су са Карађорђем. Део породице је отишао у Русију и населио се поред Дона, а део код Краљева, где се део града и данас зове Буњачко брдо. Имали смо 105 хектара земље, од које смо успели да вратимо 30. Мој стриц је био један од три оснивача Матарушке бање, од свега смо повратили само трошну вилу. Поред Скопља смо имали фарму од 4.000 хектара и извозили дрво у Солун. Део Скопља се и дан-данас зове Буњаковац. Стриц је градио прву хидроцентралу у Скопљу која је касније продата Швеђанима, а мој отац, солунски ратник био ктитор Жиче – прича Живко Буњак, кога рат такође није заобишао: војевао је на Сремском фронту.