• Novosti online

    Судбоносна слова са кутије нишке „дрине”

    Нашег познатог оријентолога, познаваоца ислама, дипломату и професора др Дарка Танасковића новинари често позивају када им је потребно мишљење о нараслим верским и идеолошким сукобима Истока и Запада. Др Танасковић је био амбасадор у Турској и Азербејџану крајем деведесетих година, потом је исту дужност обављао при Светој столици (Ватикану), а од 2015. до прошле године радио је као стални представник Србије при Унеску.

    Тешко је побројати сва његова звања, књиге, стручне радове, али овом приликом наведимо да је у области оријенталистике објавио више од 700 научних радова.

    Рођени Загрепчанин

    Некако, ипак, као да је једно питање увек остајало по страни. Откуда такво интересовање за арапски језик, књижевност и поезију. Зашто је један рођени Загрепчанин, који је одрастао у Београду, син југословенског генерала, одабрао оријенталистику за своје звање.

    – Ако у људским стварима уопште постоји случај, први подстицај да се определим за студије оријенталистике на Филолошком факултету у Београду дошао сам после једног необавезног летњег разговора на мору. Студенткиња друге године англистике упитала ме тада зашто не бих размислио о студијама оријенталистике, што би за мене било нешто сасвим ново, пошто сам завршио класичну гимназију и од малена учио европске језике. Рекла ми је тада и да познаје неке студенте са оријенталистике, од којих је научила арапска слова, па ми је тим словима написала име и презиме на кутији нишке „дрине”. Тако сам почео да размишљам о оријенталистици, о којој тада готово да ништа нисам знао. На трећој години студија, опет случајно, нашао сам ону заборављену кутију „дрине” и установио да слова којима ми је колегиница са англистике написала име нису била арапска… Нису уопште ни била слова, а упутила су ме ка оријенталној филологији – присећа се др Танасковић.

    Првих осам година живота провео је у Загребу. Пресељење у Београд му није пало тешко, осим што га је суочило са потребом да се прилагоди другачијој варијанти језика од оне на коју је навикао. Али тај прелаз није био тежак јер су, како каже, хрватски и српски, строго лингвистички посматрано, објективно један језик.

    Данас тај период живота припада лепим успоменама, посебно је поносан на своје родитеље, оца Рајка, официра и угледног војног теоретичара, носиоца првог доктората војних наука (после почасног Титовог) у нашој земљи, и мајку Инес, једну од водећих светских стручњака у области биолошке и медицинске информатике и једно време председнице Савета Универзитета УН у Токију.

    Истражујући оријенталистику у лето 1968. године, обрео се у Мароку где је проширио своја интересовања за арапски језик. Докторирао је 1979. године, а магистрирао још 1972. Признаје да је доста оклевао у избору теме, а када се одлучио да истражи дислогију и билингвизам арапског језика у Тунису, морао је истражује на терену: становао је у скромном студентском дому, у старом делу града, медини, дружио се са студентима и испијао чајеве са трговцима у суку, али и са туниским лингвистима и књижевницима. Одабрао је намерно овај крај јер сматра да је једино потпуним урањањем у локалну средину могао спознати све унутрашње законитости употребе језика у туниском друштву.

    Изузетно познавање оријенталистике, ислама, шест страних језика, да ли то заиста помаже у животу?

    – Много! Поред тога што ми омогућава бар делимично разумевање цивилизација различитих од наше, као и непосредну комуникацију са странцима, понајвише ми значи то што посредством ових знања стално изнова долазим до основног увида да су исконски сви људи браћа, ако их посматрамо као људе, што никако није лако у свету у коме се разлике издижу на пиједестал апсолутног.

    Као члан мешовите православно-католичке комисије за преиспитивање улоге Степинца срео се са папом Фрањом (Фото лична архива)

    Дипломатија, амбасадорска звања, путовања по свету, сусретања са најразличитијим људима… И, неизбежно увек се догоди и нека анегдота за препричавање.

    Било их је заиста много, каже наш саговорник, определивши се да са нама подели једну „згоду” из Турске 1999. године, кратак разговор са хрватским председником Фрањом Туђманом приликом његове посете тој земљи.

    – Тада сам му се представио као „велепосланик Југославије”, а он ме је запитао зашто кажем „велепосланик”, кад се код нас говори „амбасадор”. Одговорио сам му да знам хрватски, па му се из поштовања обраћам на његовом језику. Кисело се насмејао. Затим ми је рекао да је чуо да сам Загрепчанин, а ја сам одговорио: „Бивши”. Узвратио је: „Како се може бити бивши Загрепчанин? Или то јесте или нисте”, на шта сам узвратио да сам ја бивши Загрепчанин као што је он бивши Београђанин. Стекао сам утисак да му се то још мање допало, али је сасвим коректно наставио да разговара са мном.

    Ватикан му је остао у сећању као одлично организована, помало архаична и по свему специфична структура, коју је у класичном смислу тешко доживети као државу, иако она то међународноправно у пуној мери јесте, и то прилично утицајна, мада, како каже, мање него раније.

    Срео се и разговарао са тројицом папа: Јованом Павлом Другим, коме је предао акредитиве по доласку у Свету столицу, затим папом Бенедиктом, који је на њега оставио изузетно снажан утисак, и са Фрањом. Садашњег папу је срео као члан мешовите православно-католичке комисије за преиспитивање историјске улоге загребачког надбискупа, кардинала Алојзија Степинца.

    Најјачи утисак је на њега оставио данас „умировљени” папа Бенедикт .

    – Велики теолог и мислилац, топао и смеран човек, сасвим супротан од слике која је о њему злонамерно стварана у једном делу европске јавности.

    Имао сам срећу да с њим, још док је био кардинал Рацингер, дуже разговарам. Осећао сам се нелагодно због тога што је својим неусиљеним држањем стварао утисак да он нешто учи од мене, а не ја од њега. Тако се понашао и наш незаборавни патријарх Павле. Изненадиће вас можда да сам као несвакидашње снажну личност и политичког мудраца доживео и бившег азербејџанског председника Хејдара Алијева… Нежним успоменама везан сам за свог првог учитеља оријенталистике, професора Фехима Бајрактаревића. Много ми је значило пријатељство са Момом Капором, Драгошем Калајићем, Владетом Јеротићем… учио сам и од толиких других које овде не могу све да поменем – наглашава наш саговорник.

    Оријенталистика, језици, дипломатија, нису биле једине преокупације. Позних педесетих и раних шездесетих година тренирао је пливање и једно време играо ватерполо у „Партизану”, али, како каже, далеко од врхунских домета. Остали су му, међутим, љубав према овом спорту, лепе успомене и неколико трајних пријатељстава. Тако се и догодило да га један од наших најбољих ватерполиста Урош Маровић, као председник Управног одбора Ватерполо савеза Србије, својевремено позове да му помогне у обнови витешког духа који је красио овај трофејни спорт. Убрзо је, међутим, био принуђен да одустане и оде, нажалост прерано и из живота. Иако група сјајних играча и даље доноси победе у базенима широм света, наш ватерполо је, по Тансковићевом уверењу, у посртању и то ће се, пре или касније, неминовно показати.

    Пензија није мировина

    – Наравно, свој живот не бих могао замислити без упоришта у породици, супрузи Весни и деци, данас успешним људима Марку, Јелени и Марији, као и унуци Теодори, и сестри Станки која одавно живи у Италији, у једном од њему најдражих градова, Трсту. Породичну срећу употпуњује и то што је син Марко успешан писац и публициста, Јелена је врсни италијаниста, а Марија политиколог.

    На питање шта сада ради пословно, а шта у приватном животу, одговара:

    – Пословно, у ужем смислу, не радим ништа. У пензији сам, а на мом Филолошком факултету није било воље да будем предложен за избор у звање професора емеритуса. Пензији сам се обрадовао, као могућности да будем више са породицом, да се посветим непрочитаним књигама, будем у природи… Ипак, обавеза је и даље толико да моја пензија никако није и „мировина”. Ето, и „Политика” ме се сетила!

    Нисам размишљао да пређем у ислам

    И поред толико изучавања оријенталистике нисам никада размишљао да пређем у ислам, одговара на наше, помало и у шали постављено питање др Танасковић, али и додаје: – Морам, међутим, признати да сам као млад, после првих боравака у арапској муслиманској средини, био пријатно изненађен неупоредиво већом социјалношћу, бригом заједнице за појединца, него што је то претежно случај у отуђеним друштвима (пост)хришћанског Запада. Човек је тамо у просеку мање индивидуализован, али је некако заштићенији. Касније сам схватио да то има и неке негативне стране. Уосталом, и исламски свет се мења…

    Link Izvora

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com