Mari Stejver nije mogla da zaspi. Na koledžu je patila što od nesanice što od drugih poremećaja spavanja, a odmor joj je bio neophodan da bi uspešno studirala. Zato je 1998. donela drastičnu odluku: neće više ni da pokušava. Umesto da leži u krevetu celu noć, odmaraće se u nekoliko kratkih dremki tokom dana. Od svaka 24 sata, spavaće po dva.

Stejver i njena prijateljica Psuke su zajedno ušle u ovaj radikalni eksperiment, i ubrzo počele da se osećaju nadljudski dobro. Raspored su zvale uberman, ne samo po Ničeovom Übermensch konceptu – obe su studirale filozofiju – već i zato što su mogle toliko toga da postignu u toku dana da su drugi zazirali od njih. Spremale su ispite, sređivale sobe u studentskom domu, radile honorarno, i održavale aktivan društveni život.

Pročitajte i: Ilustrovana budućnost snova

Kasnije su životne putanje i karijere naterale ove dve žene da napuste uberman rasporede, ali oko zapisa koje je Stejver ostavila, formirala se čitava onlajn zajednica. Javila se želja među drugim ljudima da se oslobode obaveze osmočasovnog noćnog sna. Danas Stejver ponovo upražnjava takozvani polifazni san, iako uspeva da odspava po solidna četiri sata dnevno. Pokret koji je inspirisala nastavlja da raste, iako nauka tvrdi da se polifazni spavači igraju sa vatrom.

Dve studentkinje nisu naravno prve pokušale da prevare san. Leonardo da Vinči je navodno spavao samo u kratkim intervalima. Tomas Edison je tvrdio da spava po četiri sata dnevno, a Bakminster „Baki“ Fuler je dremao samo po dva sata dnevno ako je verovati „Tajmu“ iz 1943. godine.

„Nikad se u životu nisam bolje osećala“

Upravo taj arhivski članak dao Psuke ideju o režimu dremanja. Stejver nije htela da pije lekove za spavanje koje su joj doktori predložili, ali osim toga je probala praktično sve drugo: menjala je okruženje, navike, pokušavala da se izmori. Na kraju su dve prijateljice odlučile da će pokušati Bakijev režim. Psuke nije imala problema sa spavanjem, ali je htela da bude u neku ruku kontrolna grupa ovog mini-eksperimenta.

Uskladile su rasporede da bi stvari lakše išle, objašnjava Stejver. Budile su jedna drugu svakog jutra u četiri i odlazile zajedno do obližnjeg kafića na učenje. Odremale bi pre prvog jutarnjeg časa. Oko ručka odremale bi još jednom. Taj ritam, 20 minuta sna na svaka četiri sata aktivnosti, su držale više od šest meseci.

Prve dve nedelje uberman režima bile su pakao, priznaje Stejver. O tome je pisala 2006. i nazvala taj period prilagođavanja „apsolutno monstruoznom kučketinom“. Kasnije se magla ipak raščistila za ove studentkinje i usledilo je nešto, kako Stejver kaže, „čudesno“.

„Ništa slično nisam nikad iskusila, i nikad se u životu nisam bolje osećala,“ kaže Stejver danas. Nesanica je prestala da je muči. Umor je nestao. Iako je samo htela da reši problem sa snom, ne da ga drastično skrati, otkrila je da na ovaj način može čak 22 sata dnevno da provede kako god želi.

„Goals“, Mark-Entoni Mejkon

Prestale su krajem školske godine. Stejver je napustila fakultet i zaposlila se, a radno vreme joj se nije uklapalo sa čestim dremanjem. Bila je prinuđena da se vrati na monofazno spavanje, ali je 2000. godine pisala o svom polifaznom iskustvu za Everything2.com.

Tada su počeli da stižu mejlovi. Ljudi su bili puni pitanja o polifaznom spavanju, a drugih izvora informacija nije bilo onlajn. Stejver kaže da je sa oklevanjem počela da piše blog na ovu temu. Pitanja su se nastavila pa je napisala i knjigu, a počela je takođe da uređuje neke onlajn forume. „Dosta sam se opirala svemu tome,“ kaže danas. Nije očekivala da će njen mali eksperiment postati čitav pokret.

Iako se našla u središtu novonastale zajednice, Stejver je spavala monofazno sve do 2008., i nije joj nimalo prijalo. Nije mogla da uklopi uberman režim sa poslovnim i porodičnim obavezama, ali onlajn kontakti su joj predlagali nešto blaži raspored. Šta bi bilo, pitali su, ako čovek spava određeni broj sati noću, a ostatak kompenzuje dnevnim dremkama?

Stejver nije bila ubeđena da je tako nešto moguće. Verovala je da uberman magija leži u kratkim i čestim periodima spavanja jednakih dužina. Ipak, počela je da eksperimentiše iz očaja. „Bila sam šokirana kad se ispostavilo da radi.“ Novi režim nazvala je everyman.

Trenutno Stejver spava tri sata noću, od jedan do četiri, uz tri dremke od po dvadeset minuta tokom dana. Kaže da efekat nije baš čudesan kao kod uberman režima – ponekad se ipak umara – ali everyman joj daje više fleksibilnosti. Posle više od sedam godina polifaznog spavanja, sposobna je da preskoči poneku dremku ako nema vremena, ili da produži noćni san ako se oporavlja od prehlade. Stejver celog života pije kafu, ali kaže da je kofein ne sprečava da zaspi kad treba.

Pogledajte i naš dokumentarac o elitnim kineskim telohraniteljkama:

Ključna osobina everyman režima je kompatibilnost sa redovnim poslom od osam sati, pod uslovom da je poslodavac spreman da toleriše jednu popodnevnu dremku. Stejver ima svoju kancelariju, pa oko ručka odspava pod stolom. Prostorije za servere su takođe dobra mesta za spavanje, ističe ona, jer su tople i generišu belu buku.

Stejver trenutno radi kao IT menadžer, a prethodno radno mesto je izgubila upravo zbog potrebe za spavanjem. „Najzad sam unapređena do nivoa na kom mogu da priuštim da se pomalo čudno ponašam. Ali na nivou društva još uvek se ne smatra ljudskim pravom mogućnost da svako izabere raspored spavanja koji mu odgovara.“

Everyman režim se pokazao kao pristupačan za polifazne spavače-početnike. Stejver kaže da otprilike tri četvrtine ljudi koji probaju uberman na kraju ipak prihvate neku verziju everyman rasporeda. Onlajn pokret pod nazivom Polifazno društvo nudi desetak mogućih režima spavanja, u kojima učestalost i dužina perioda dremki široko varira. Na dijagramima za režime uberman i dymaxion (takođe po modelu Bakminstera Fulera), periodi sna su majušni isečci iz gotovo netaknute površine koja predstavlja dan.

Ipak, do toga se ne stiže lako. Sajt Polifaznog društva upozorava na propratne efekte koji se javljaju tokom perioda adaptacije. Jedan od njih je metabolička panika – ili konstantna glad ili potpun gubitak apetita. Takođe su moguće drhtavice, konstipacija, nagle promene raspoloženja, i problemi sa vidom. „Zombi režim“ je samo jedan od mogućih simptoma sa pretećim prizvukom.

„Dana’s Third Eyelid Skepticism“; Mark-Entoni Mejkon

Dušan, polifazni spavač iz Toronta koji nije želeo da mu objavimo prezime, kaže da se zainteresovao za ovaj stil življenja pošto je pročitao knjigu Mari Stejver. On je spavao po 8-9 sati dnevno, ali nije se osećao odmorno. Ponadao se da će polifaznim pristupom moći da dublje spava i bolje se odmori.

Ipak, nije ga interesovao uberman režim. Posle početnik eksperimenata, odlučio se za 4.5 sati noćnog sna plus jednu do dve dremke u toku dana. Ukupno spava pet do šest i po sati dnevno, što je više od većine polifaznih spavača.

Kao i Stejver, Dušan radi u kompaniji koja mu omogućava da odspava tokom radnog vremena. Postoji prigodan prostor na poslu, a nekad odrema i kod kuće ili u kolima. Spava na ovaj način tri i po godine; kaže da se oseća odmornije, opuštenije, i motivisanije. Ostale moguće prednosti polifaznog spavanja, navodi Polifazno društvo, su poboljšanja sposobnost donošenja odluka i lucidno spavanje (svest o kontekstu sna.)

„Ne bi imalo smisla da se vratim tradicionalnom režimu,“ kaže Dušan. „Bio bi to korak unazad.“

Zanimljiv fenomen se odvija u mozgu kome je san u značajnoj meri uskraćen: blokira se osećaj umora.

Dušan je nedavno postao administrator sajta Polifaznog društva. Svojevremeno su se na njihovom forumu vodile žustre rasprave, ali pošto je sajt pao 2015. i dugo ostao nefunkcionalan, diskutanti su se mahom preselili na Reddit grupu koja trenutno ima približno 2,200 članova. Popularne teme u poslednje vreme su kofein (neki koriste kafu da bi se navikli na novi režim, ali Dušan kaže da većina izbegava stimulanse), društvene obaveze u rasporedu spavanja, i „kako preživeti?“

Naučnici su proučavali ljude koji su sticajem okolnosti morali da spavaju polifazno, npr. stražare na vojnim brodovima, mornare u dugim solo trkama, i monahe koji se bude oko ponoći radi molitve.

Greg Rouč, čije se istraživanje na Centralnom univerzitetu Kvinslenda bavi dnevnim ciklusima spavanja, kaže da postoji vrlo malo podataka o ljudima koji spavanje dele na tri ili više segmenata. Ali istraživanje bi-faznog sna nije ustanovilo značajne razlike između spavanja u dva kraća bloka i spavanja u jednom dužem. „Nije naročito bitno da li spavate u cugu ili partitivno, ako uspete da ukupno nakupite 7-8 sati,“ kaže Rouč. Sa manje odmora od ove optimalne količine, mozak nailazi na probleme. Sve slabije i slabije radi što mu više sna nedostaje, i što duže taj skraćeni režim traje.

Psiholog Hans Van Dongen sa Univerziteta Vašington Stejt slaže se sa ovom procenom. U istraživanju iz 2008., njegove kolege i on su ispitivali nekoliko režima odmora izdeljenih na različite načine. Subjekti su deset dana proveli u kombinaciji noćnog i dnevnog sna od ukupno četiri do osam sati u totalu, dok su naučnici testirali njihove kognitivne sposobnosti.

Ustanovili su da subjekti sa nedovoljnom količinom sna reaguju sve gore i gore što je duže ispitivanje trajalo. Ali rezultati su bili slični nezavisno od toga kako je podeljen ukupan period sna. Drugim rečima, „sat vremena je sat vremena,“ kaže Van Dongen.

Druge studije pokazale su da postoje individualne razlike u ljudskoj potrebi za snom, kao i u reakciji organizma na nedostatak sna. Nekima od nas je prosto potrebno manje odmora nego ostalima. Ali ove individualne razlike sežu samo do šest sati dnevno, kaže Van Dongen. Ispod te granice „praktično svaki ispitanik sve slabije funkcioniše.“

Kad mozgu nedostaje san, posledica su nasumični prekidi pažnje. Čovek možda izgubi tok misli u sred rečenice, ili shvati da je promašio skretanje sa autoputa. Još jedan zanimljiv fenomen se odvija u mozgu kome je san u značajnoj meri uskraćen, kaže Van Dongen: blokira se osećaj umora.

„Glitterbowl Office Hype“; Mark-Entoni Mejko

Ova pojava je prvi put uočena 2003., tokom eksperimenta sa ljudima koji su dve nedelje spavali po 4-6 sati dnevno. Iako su im kognitivne funkcije stabilno opadale, pri kraju ovog perioda ispitanici su tvrdili da im se više ne spava.

Rouč dodaje da posle dužeg perioda bez dovoljno odmora, čovek ume da zaboravi osećaj normalnog sna. „Ovo nam potvrđuju mnogi radnici iz treće smene kad odu na duži odmor.“

Teško je za iscrpljen mozak da uoči sopstveni pad kognitivnih sposobnosti. „Ljudi mogu dugo da budu pospani pre nego što išta primete,“ kaže Van Dongen. Ali posledice su ipak moguće. „Zato se dešavaju saobraćajne nesreće.“ Neispavani ne ugrožavaju samo sebe, dodaje Van Dongen. Predstavljaju opasnost za ostale učesnike u saobraćaju, kao i za sve ljude na koje njihove odluke utiču.

PREPORUČUJEMO:U kandžama fudbalskih menadžera: slučaj Andrije Živkovića

Ovo i ne dotiče potencijalni uticaj polifaznog spavanja na duge staze. „Ako čovek radi protiv svog biološkog časovnika, telo mu menja svoj prirodni ritam. To može da vam potvrdi svako ko je iskusio džet leg pri putovanju.“ Proizvodnja hormona, ritam srca, krvni pritisak, i ostali telesni sistemi osciliraju u dvadeset-četvoročasovnom ciklusu . Kad menjamo dan za noć, ti ciklusi počinju da nestaju. Van Dongen kaže da je ovo ustanovljeno kod članova mornarice koji bi posle dužeg perioda provedenog na straži počeli da osećaju konstantnu glad.

Još nije utvrđeno šta se tačno dešava ako se prirodni ritam poremeti na više meseci ili godina. Doktori smatraju da postoji veza između dugotrajnog rada u noćnoj smeni i hroničnih bolesti i koje spadaju gojaznost, oboljenja srca, i rak dojke.

Dušan ne želi da polifazni san bude poznat samo po ekstremima, kao što su uberman i zombi režimi. Fragmentarno spavanje nije nova stvar. Na Mediteranu, siesta i slične dremke dele period spavanja na noćni i popodnevni. Pre nekoliko vekova, Evropljani su po svemu sudeći spavali u dva noćna bloka . Po Dušanu, ovaj stil življenja zahteva da čovek otkrije šta mu najviše odgovara.

Posle sedam vezanih godina polifaznog spavanja, Stejver kaže da se odlično oseća. Dodatne sate aktivnosti koristi da bi pisala naučnu fantastiku, uređivala blog, viđala se sa prijateljima i vežbala. Takođe radi kao instruktor borilačkih veština.

Cilj polifaznog spavanja za nju nikad nije bilo produženje dana, ni po uberman ni po everyman rasporedu. „Cilj mi je uglavnom da se odmorim na način koji mi što više odgovara,“ kaže Stejver.

Ipak, ona shvata da njen režim zvuči primamljivo za mnoge korporativne tipove. „To me iskreno užasava.“ Kad god priča o polifaznom spavanju, plaši je da će se poslovni svet prilagoditi u pokušaju da od ljudi izvuče dodatne sate rada.

Noćna mora Mari Stejver je svet prinudno budnih zaposlenih zombija, ali njen ideal je svet u kom ljudi otvoreno prilaze netradicionalnim režimima spavanja. „Nemoguće je da jedan raspored spavanja odgovara svima.“

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu