Од данас на светској политичкој и војној сцени ништа више није исто. Нато пакт, злочиначка организација која је убила Милицу Ракић на ноши и још хиљаде недужне деце широм света добила је оно што јој је недостајало.
Доказаног шверцера цигаретама, диктатора који влада куповином гласова или уценама и лице са италијанских судских потера – Мила Ђукановића. Северна Кореја је од страха од најновијег НАТО појачања одмах јутрос извршила пробу балистичких ракета.
Кажу да је завладала паника у Кремљу и Техерану. Башар ал Асад је схватио да је његова дугогодишња борба узалудна и тражи Милову милост. Хезболах и талибани планирају да положе оружје, само ако Мило то затражи. Крим ће бити вероватно прва ствар којом ће се Ђукановић позабавити након његовог уласка у НАТО. Експерт за крим(инал) мисли да може да реши и руско – украјински спор.
Као што рече Филип Вујановић, ништа више у свету није исто, промењена је међународна позиција Црне Горе. Без Чанка и Драшковића све то не би имало смисла. Без њихових честитки, џаба би било и улазити у НАТО пакт.
Није Црна Гора постала део те освајачке и империјалистичке организације која по својим потезима и последицама њихових (не)дела све више подсећа на озлоглашени Трећи рајх. Народ није добио прилику да се изјасни о уласку у алијансу. Члан НАТО пакта постала је једна интересна група повезана власољубивошћу и својим криминалним активностима.
Има ли разлике између Ким Џонг Уна или Мила Ђукановића? И један и други владају диктаторским методама. Једина разлика је што Ким има своју комунистичку идеологију. Мило је био комуниста, Брозов и Милошевићев ђак. Ипак, када му се усладио шверц и мафијашки екстра профит, схватио је предности тржишне економије. Ким се на најгрубљи начин решава својих противника и рођака, слично обрачуну Мила са Светозаром Маровићем или његовим политичким оцем Слободаном Милошевићем.
Ђукановић и његова камарила ставили су вековни стуб срама. Не на Црну Гору. Ова поносна земља славне историје и њен поносни народ нису о томе одлучивали. Печат срама диктатор је ставио на свој вишедеценијски криминални режим. Нажалост, опстанак тог режима помажу и појединци из Србије, попут Чанка и Вука Драшковића. Али и сви они који одлазе у Црну Гору на летовање и остављају новац за опстанак режима који све ради против интереса Србије.
Признање Косова, гласање у УНЕСК-у, прогон српског језика и Митрополије, делић су антисрпске хистерије Миловог режима. Путеви ка Егејском и Црном мору су много бољи, смештај јефтини, море топлије, услуга квалитетнија. Можда би и ми Срби, требали нешто да научимо од Руса или Мађара. Када је држава угрожена, лични интерес мора да се подреди националном. Наравно, ако нам је стало до Србије …
М.П.
