Novosti online

Сведен и пречишћен пут до срца

Све је у тим плавим, изражајним очима глумице Снежане Богдановић. Сва промена стања, сва устрепталост и сва мука, и навикнутост на одбијање у потрази за истином, и чврста решеност на неодустајање и сав могући притисак лика Ане који она тумачи у свом пуном глумачком погону, носећи тако на својим леђима и највећи део терета филма „Шавови” Мирослава Терзића. На начин, врло сличан Шарлоти Ремплинг у филму „Хана” Андрее Палаора.

Снежанина Ана одиграна је и најсличније могуће једном лику из наше стварности. Лику београдске кројачице Дринке Радоњић, једне од више од 500 мајки – жртви сада већ надалеко познате афере крађе беба из породилишта, која још увек нема епилог. На Дринкиној животној причи, у највећем делу је и заснован овај Терзићев филм за који је сценарио написала босанскохерцеговачка ауторка Елма Татарагић (продуценти Уликс Фехмију и Милена Тробозић Гарфилд).

Сам концепт филма сведен је на интимну причу једне мале жене из народа и њено свакодневно ношење са борбом против бирократских, болничких, полицијских, па и кућних ветрењача. Концепт интимности зачињен мелодрамским тоновима, са примесама овлашног трилера, навео је Терзића на стилску сведеност, пречишћеност и минимализам. Дакле, на сасвим другачији редитељски рукопис од оног претходно исказаног у његовом разиграном филму „Устаничка улица”.

У „Шавовима” све је тако једноставно, а све је ипак у функцији. Пун фокус је на главној јунакињи и све је подређено њој. И сама камера директора фотографије Дамјана Радовановића која са Ане готово да не скреће свој оптички поглед, уједно, тим својим испраним колоритом филмске слике, творећи осећај протока времена у којем се један тежак животни проблем упорно не решава и о којем би и даље да се ћути. И та огромна празнина испред високе ограде, у уводној филмској сцени, симболише огромни зид ћутања који већ деценијама прати појаву крађа беба из породилишта. Пред тим зидом створиће се Ана са ликом и гласом Снежане Богдановић који би да прекине ћутање и добије право на трагање за својим несталим сином…

Оно што Терзићеве „Шавове” чини привлачним јесте изврстан избор глумаца од којих је сваки у пуној функцији. Од непоновљивог Марка Баћовића у улози Аниног супруга и оца, Павла Чемерикића у улози Аниног изгубљеног (нађеног) сина, Весне Тривалић (лик Анине пријатељице), Драгане Варагић (докторка без емпатије), Јоване Стојиљковић (Анина ћерка), Јелене Ступљанин (административна службеница), па до Ксеније Маринковић (мајке сина за који Ана мисли да је њен), хрватске глумице габарита једног Павла Вуисића која и у „Шавовима“ оставља свој мали, али дубок траг…

Унапред замишљени лагани филмски ритам испоштован је и у монтажним резовима Милене Петровић, али и у лирским тоновима филмске музике коју је за „Шавове“ компоновала Александра Ковач, а главну нумеру отпевала легендарна Габи Новак.

У Терзићевим „Шавовима” недостаје једино оних финих доза ауторске спонтаности када се више иде срцем, а мање филмским правилима и занатом или оном снажном жељом да се задовоље хтења европско-фондовских „пудинга” и укуси најјачих међународних фестивала. Тада би „Шавови” били и срчанији и још дражи филм.

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh