• Analize I Kolumne

    Светлана Вукајловић и четрдесет хајдука

    LjubaУ септембру 2001. године ухапшена је Светлана Вукајловић, директор Републичког фонда здравственог осигурања.

    Оптужба свима јасна и у средствима јавног информисања лепо представљена од министара и других носилаца
    власти – госпођа Вукајловић је за велику суму оштетила државу набављајући (тада се већ видело, непотребне) вакцине против пандемијског грипа.

    Из тадашњих изјава политичара може се, у грубим цртама, назрети о чему се ради.

    Неко је, у време када се ближе избори, морао да буде крив за улудо потрошен новац за вакцину против опасне заразне болести која се није раширила на нашим просторима.

    Из понашања тадашњих властодржаца може се назрети да је и међу њима дошло до неког раздора, тако да су вакцине против грипа добро дошле као повод за разрачунавање.

    У медијима својим изјавама о разоткривеној афери предњаче министри у чијој је надлежности борба против криминала – Ивица Дачић, министар унутрашњих послова и Снежана Маловић, министар правде.

    И тако, ухапсе госпођу Вукајловић и двоје људи. Кривични прогон иде својим током, налазе се и нови осумњичени.

    Смиљка Милеуснић Аџић, сестра Милке Форцан и личност присутна у јавности, такође завршава у притвору.

    Притвор за овако тешко дело мора да траје дуго. У овом случају трајао је преко осам месеци.

    Окривљени, радни и породични људи, измештени су из својих уобичајених живота.

    Имам, за сада, среће, па никада нисам изгубио слободу.

    Међутим, из разговора с људима који су посећивали одговарајуће установе знам да је притвор, у ствари, тежи него затвор.

    Осуђеник у затвору издржава казну, али, за то време, добије неки посао који обавља, уколико се влада примерено може да добије слободан викенд и слично.

    У притвору тога нема.

    Можда је у притвору најтеже што притвореник не зна када ће се притвор окончати.

    Осуђенику је суд изрекао казну затвора и одредио колико ће она трајати.

    У притвору је немогуће предвидети да ли ће ток кривичног поступка довести до његовог укидања.

    Тече кривични судски поступак.

    Тужилаштво подноси оптужницу, али је суд враћа и тражи њено уређење и допуну.

    Специјално одељење суда за организовани криминал се, на предлог одбране, оглашава ненадлежним за конкретан случај, па суђење наставља редован суд.

    Јуче чујемо, за оптужене врло лепу, а за нас остале, зачуђујућу вест.

    Тужилаштво одустаје од оптужнице.

    После више од пет година од хапшења оптужених, пошто је неколико људи било месецима одвојено од породица и пошто су претрпели озбиљне штете у свом раду, пошто су начињени огромни судски и други трошкови поступка, пошто је целој земљи било било представљено да је разоткривена огромна афера – органи гоњења су закључили да не постоји кривично дело за које би оптужени одговарали.

    Искрено честитам радницима Тужилаштва на храброј одлуци. Увек сам више ценио људе који признају своју грешку, без обзира на последице, од људи који се тврдоглаво држе неког става и када је јасно и њима и другима да нису у праву. Правна држава, изгледа, постоји, макар у траговима.

    Међутим, не могу да схватим да, после свега учињеног, нико не сноси никакве последице.

    Уколико је читав поступак против окривљених спроведен како треба, како је могло да дође до садшњег исхода?

    Просто је немогуће да у раду Полиције, Тужилаштва и других државних органа није било никакве грешке, а ту грешку су починили радници поменутих институција који имају своја имена, презимена, функције и каријере.

    Да ли ће такви радници бити позвани на било какву одговорност?

    Да ли ће овакав промашај утицати на њихове каријере?

    Вероватно су грешке у раду органа гоњења почињене под утицајем тадашње извршне власти.

    Да ли ћемо чути ко је на кога вршио притисак, ко је од кога шта тражио, коме је читава ствар била у интересу?

    Бојим се да је одговор на постављена питања одречан.

    Сигуран сам да, као држава и као нација, нећемо кренути к било каквом напретку док се не манемо манира који постоји још из времена комунистичке власти, а, вероватно, и пре тога.

    Док год политичке, пословне или личне размирице решавамо злоупотребљавајући кривични прогон као средство напада на противнике, никуда нећемо стићи.

    У међувремену, политичари дају изјаве које се, после неколико месеци, забораве, али на основу таквих изјава успевају да себи прибаве популарност.

    Полицајци и тужиоци граде каријере – ко ће у органима законодавне или извршне власти бити против напредовања полицајца или тужиоца који је тако прецизно погодио потребе политичке квазиелите у критичном тренутку?

    Судије суде и оправдавају своје постојање, адвокати бране оптужене и своје услуге наплаћују.

    Једино оптужени бивају тешко оштећени.

    Иако, на крају, добију обештећење у новцу или задовољење јер се у новинама објави да нису криви, нико не може да им врати изгубљене године живота.

    Међутим, највећи губитник је друштво.

    Уколико је могуће ухапсити директора Фонда здравственог осигурања без разлога, каква је то порука следећем директору?

    Да ли да ради по закону и буде ухапшен, или да ради по жељама властодржаца и тако избегне кривични прогон?

    Уколико ради по жељама тренутних властодржаца, како да се одбрани да га нова гарнитура политичара не ухапси – тако што ће угађати и жељама опозиције која сутра може бити на власти или на неки други начин?

    Да ли радити тако да се угоди сваком ко може да оде у Полицију и исприча свакојаке оптужбе?

    Да ли подмићивати полицајце или тужиоце или и једне и друге?

    У комунистичкој Југославији је било јасно – ако си директор не смеш да се замериш КПЈ (касније СКЈ), тачније комитету који прати рад предузећа или установе коју водиш.

    Уколико си, како се говорило, морално-политички подобан, органи гоњења ће се према теби одности, углавном, коректно.

    У демократској Србији ствари нису тако јасне.

    Политичар на власти ће те заштити кривичног прогона уколико наместиш јавну набавку његовом пајтосу, запослиш његову свастичину и даш донацију хуманитарној организацији његове љубавнице.

    Међутим, када све то учиниш, јавиће се његов колега из друге странке владајуће коалиције са сличним захтевима.

    Потом долази и опозициони политичар који не може да те заштити ни од чега, али може за скупштинском говорницом да обавести народ колики си ти лопов.

    Ту су иновинари који би могли да пишу о твојим малверзацијама, па различити инспектори који су увек спремни да нађу свакојаке неправилности…

    На крају, предузеће или установа коју водиш претвори се у обично ругло у коме део радника не долази на посао, радници који долазе на посао се баве полтичарењем и интригама, поткрада се и расипа на сваком кораку, а ти, успешни директоре, „пливаш“ у свему томе док можеш.

    Има ли решења? Има. Сицилијанци су се, пре двадесетак година, отргли отровног загрљаја мафије; Бугари су изабрали председника кога не подржава корумпирана извршна власт; примера у историји има довољно. Треба само се мало пренути из самосажаљења и учмалости.

    мр Љубомир Костић

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com