Немачки стручњак за Балкан Волфганг Ишингер, творац плана о решењу косовског проблема по моделу „две Немачке” из 2007. године, од 2009. председава највећем светском форуму где се разматрају изазови савременог света – Минхенској конференцији о безбедности. Ових дана поново је у Београду, због наступа на међународној конференцији „Балкански дијалог”, а јуче је имао и радни ручак са председником Србије Александром Вучићем.

– Веома сам захвалан што ме је председник Вучић позвао да будем његов гост. Раније сам често боравио у Београду, а затим неколико година нисам долазио. Имао сам прилику за исцрпан разговор са председником и сусрешћу се и са другим српским званичницима. Као председавајући Минхенске конференције о безбедности, у последње време сам покушао да косовско питање ставим на дневни ред конференције, јер је то једно од стратешких политичких питања у Европи које још није решено. Председнику Вучићу такође сам веома захвалан што се одазвао мом позиву у фебруару ове године и што је, заједно са великим бројем стручњака и политичара, укључујући и косовског председника Хашима Тачија, разговарао о могућностима за решавање овог питања. И даље ћемо настојати у оквиру Минхенске конференције да унапредимо дијалог – истиче Волфганг Ишингер.

Јавност у Србији највише вас познаје из 2007. године, када је представљен такозвани Ишингеров план за Косово, који је предвиђао решење по моделу „две Немачке”. Међутим, Београд је тада те идеје одбио, а председник Вучић је пре неколико дана рекао, парафразирам, да ова опција више није на столу. Верујете ли да овај план, односно идеје које је садржао, могу ипак да буду имплементиране?

Најтежи проблем у регулисању односа између Београда и Приштине је међународно признање једног и другог ентитета. Такозвани Ишингеров план имао је за предмет да се закључи споразум између Београда и Приштине без узајамног међународног признања. Самим тим, да се цео тај проблем заобиђе. Ми смо 1972. у Немачкој имали сличну ситуацију, постојале су две немачке државе које се нису међусобно признавале, међутим, морале су да успоставе неку сарадњу и обе су хтеле да имају столицу у Уједињеним нацијама. Тада је склопљен кратак споразум који је успоставио мост између тадашње СРН и ДРН, без формалног међународног признања и он је служио као основ да обе немачке државе имају столицу у УН. Тај модел смо узели као основ 2007. и покушали да применимо на Косово и Србију. Видећемо може ли нешто из плана из 2007. да се примени на данашњу ситуацију. Није се много шта променило у протеклих десетак година, још је огроман проблем међународног признања. Вредело би размишљати о томе да ли одређени елементи из такозваног Ишингеровог плана могу да се примене на данашњу ситуацију. Ако неко има бољи план, треба га узети. Међутим, ако нема, можда би неки елементи плана из 2007. могли да буду корисни.

Србија има предлог, односно идеју, то је разграничење. Међутим, чули смо да је Берлин против идеје разграничења између Срба и Албанаца. Да ли је то тачно и како ви лично на то гледате?

Мени није познат појам разграничење. Могу да разумем да се као начин решавања тог питања жели узети промена граница. По Париској повељи из 1990, промене граница у Европи допустиве су једино уколико се сви актери око тога сложе. Уколико би могао да се постигне споразум између Београда и Приштине у погледу промене граница и уколико се с тим сложе обе владе, и оба парламента са одговарајућом већином ратификују такав споразум, онда нема ничега што начелно, из угла међународног права, говори против таквог решења. Друго, критично је питање колико промене граница у овом веома фрагилном географском простору, какав је бивша Југославија, могу заиста решавати проблеме и отворена питања, или ипак доводе до нових, додатних проблема. Зато треба том питању приступити са највећом скепсом и опрезом. Свака промена граница, то је историја показала, натера људе да се преселе и поставља се питање да ли се то хтело постићи. И да ли то доводи до мира или до нових узрока за избијање конфликта? Зато делим велику забринутост да се променом граница може отворити Пандорина кутија из које излазе нови проблеми који не воде до мирног решења. Лично сам веома спреман да чујем и да слушам ако неко сматра да се то може на миран начин решити и да би то било трајно, одрживо решење.

Када говорите о Пандориној кутији, да ли сте били забринути због њеног отварања 1999, када је извршена НАТО агресија на Србију? И 2008, када је и Немачка признала једнострано проглашену независност Косова, којом су дефакто, али не уз сагласност Србије, промењене границе? Кажете да по Париској повељи морају сви актери да буду сагласни, али у овом случају тога није било?

Примери које сте навели доказују да сам у праву. Хуманитарна интервенција из 1999, ви је називате агресијом, управо је довела до тих проблема који до данас нису решени. Чињеница је да је проглашавањем једностране независности 2008. дошло до промене граница и до проблема који ни данас нису решени. Управо из тог разлога кажем – опрез. Ми смо знали до којих великих проблема то све може довести и, верујте, ни 1999. ни 2008. нисмо лакомислено донели одлуке. Пре проглашења независности Косова, заједно са Русијом осам година смо водили преговоре да бисмо изнашли споразумно решење. И током 1998, пре војне интервенције, током неколико месеци, а лично сам у томе учествовао, заједно са Русијом смо покушавали да спречимо то што ће се десити и нађемо мирно решење. Заиста се не може нама пребацити да нисмо покушали, јер смо знали до којих проблема ће довести промена границе. И опет кажем: пазите, опрез! Био бих први који би поздравио, уколико постоји план који наилази на широку подршку у српском друштву и парламенту, као и једнако широку подршку на Косову. Тада би постојале претпоставке да се не створи буре барута и нови проблем. Тренутно смо миљама, да не кажем светлосним годинама, удаљени од таквих претпоставки и услова и могу само снажно да поздравим то што председник Вучић, како ми је рекао, сву своју енергију улаже у трагање за могућностима за решење овог питања. Верујем да има још много да се уради на обе стране.

Делује да је ЕУ, односно главни преговарач Федерика Могерини, показала немоћ да приволи Приштину да укине таксе на српску робу, које противрече и ССП-у и Цефта споразуму. Да ли се у наредном периоду може очекивати већа дипломатска снага ЕУ и да ли то може доћи у оквиру немачко-француске иницијативе?

Нити сам портпарол Европске комисије, нити желим да говорим у име немачке савезне владе, чији сам члан некада био, али више нисам. Могу да изнесем лични став, да сматрам погрешном одлуку о увођењу такса на српску робу и снажно бих желео да се изнађе начин да се та одлука укине. Исто тако сматрам несрећним потезе на српској страни који не воде изградњи поверења, неопходног за вођење преговарачког процеса. Мислим на сталне покушаје Србије да наговори државе које су признале Косово да повуку те одлуке. Позвао бих обе стране да предузму мале кораке које ће друга страна перципирати као потезе који могу довести до више поверења. Само на тај начин можемо се поново приближити решењу.