Опорезивање богатих, смањење стопе ПДВ-а на основне прехрамбене производе, хлеб, млеко и уље, укидање доприноса за здравствено осигурање, свођење пореза на имовину на симболичан ниво, уштеде на јавним набавкама од 600 до 700 милиона евра… Иако ове мере делују као алтернатива економској политици коју данас спроводи Александар Вучић, оне су, заправо, само извод из програма Српске напредне странке (СНС) који је јавности представљен пред изборе 2012. године.
Од тада до данас, повећани су готови сви порези, а највеће уштеде, уместо на јавним набавкама, остварене су смањењем плата и пензија. Предизборни програм тада опозиционог СНС-а, уместо да се примени у пракси, највећим делом завршио је у канти за смеће. Из једноставног разлога – у буџету за његово спровођење није било пара.
Уочи тих избора из Фискалног савета стизала су драматична упозорења: да Србија клизи према грчком сценарију и да се криза јавног дуга не може избећи без смањења плата и пензија. Пред изборе одржане на Ђурђевдан 2012. године, наравно да ниједна политичка партија у свом предизборном програму није предлагала ниједну од болних мера на којима је инсистирао Фискални савет.
Овај пример можда најбоље илуструје да су економски програми странака пред изборе највећим делом само списак лепих жеља. У великом броју случајева, кад партија преузме власт, бар кад је о економији реч, нужда закон мења.
OПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ
