• Novosti online

    Своји на своме или организовани хаос

    На изјаву неименованог бранитеља из Хрватске да је БиХ „big shit”, а коју је на састанку са Удругом бранитеља поновио Зоран Милановић, тврдећи да Босна и Херцеговина није држава јер се у њој нема с ким разговарати, у Сарајеву се подигла велика халабука. У јеку предизборне кампање јављају се странке, гледајући да скрену пажњу на себе и осигурају који глас више, потом разна удружења, асоцијације и организације, листом критикујући председника СДП Хрватске и бившег (можда и будућег) премијера.

    Најдаље је отишао Денис Звиздић из СДА, актуелни министар спољних послова БиХ, који је упутио отворено писмо Милановићу. Боље би било да није. У писму се бркају појмови, надлежности, држава и државно уређење са земљом и домовином. У стилу гласноговорника Феријалног савеза и гесла „Упознај домовину да би је више волео”, Звиздић описује лепоте БиХ, наглашавајући како је то ,,земља добрих, топлих, паметних, вредних и талентованих људи привржених својој домовини и оданих основним цивилизацијским вредностима”.

    Чињенице, ипак, говоре другачије: ти добри људи на које се позива Звиздић чине највећи број кривичних дела у региону, а највише у Сарајеву. Својом „добротом” довели су до тога да је, већ годинама, најтраженији и најпродаванији грађевински артикал – сигурносна врата за стан. Људи су толико топли, можда је прецизније рећи ватрени, да више нема нити једног дана без револверашких окршаја. Деца нам гину у трамвајима, на шеталиштима, у кафићима. Паметни константно напуштају БиХ, просечно седамдесет хиљада сваке године. Да ли су вредни, то Звиздић не може знати, јер у БиХ две трећине младих нема посла. Талентовани јесмо, али за шта? За трпљење, које ће кад-тад доћи до свог краја. Колико су Беиханци привржени својој домовини показује податак да више од четири петине младих живи само један сан – како изаћи из ње и добити посао било где. А што се тиче цивилизацијских вредности, ту би Звиздић требало да се присети свог колеге, архитекте, који је још као студент пре тринаест година узео највећу мацолу у руке и с двојицом колега полупао 32 надгробна споменика на три стара сарајевска гробља у центру града. Разбили су чак и неколико метара висок централни крст на постаменту на католичком гробљу. Штета је била немерљива, велики број споменика на православном и католичком гробљу датирао је још из 19. века. Али отац Звиздићевог колеге је био члан СДА и декан факултета, па нико није одговарао. Такву цивилизацијску срамоту у миру Сарајево није имало од свог постанка 1462. године.

    Мене су још као дете учили да поздравим часну сестру када је сретнем на улици са „Хваљен Исус”. Данас часних сестара, захваљујући владајућој политици, нема. Али зато има јако много жена које, исто тако, ходају у црнини од главе до пете, само с прорезом за очи и буљуком деце око себе. То су жене Арапа којих данас у Сарајеву има више него Срба. Купују појединачно и по четири стотине дунума земље на Илиџи, у Вогошћи, Трнову, Хаџићима, долинама свих водотокова. Само пре неки дан Илиџа је била облепљена плакатима на којима грађани протестују против продаје земље Арапима у водозаштитној зони Врела Босне. Ама, ко их пита, важно је продати и довести браћу муслимане. Битно је да су, три године након пописа становништва, навучени подаци да Бошњака има више од педесет одсто и да се несметано може прећи на реализацију „Исламске декларације” Алије Изетбеговића. Или, како је често Алија знао рећи: „Бићемо своји на своме, у својој вери и на својој земљи.”

    То је, ваљда, та земља Мака Диздара, Алексе Шантића, па нобеловаца и оскароваца на које се Звиздић у писму Милановићу позива. Као непобитан аргумент наводи изјаву, како каже „великог Крлеже” који је истицао да Босанац на стећцима стоји усправно и не клечи, јер никада Босанац ни пред ким није клечао. Наравно, у Крлежино доба није. Данас повијене кичме моли порцију хране у стотинама народних кухиња широм БиХ. Нелагодно се осећам кад прођем Башчаршијом и пред народном кухињом у реду за кантицу супе и пола хлеба видим мог гимназијског професора. Повијене главе, обореног погледа. Треба ли још и да клечи, зато што је четири деценије одгајао и учио младе нараштаје свему овоме што је сада изневерено? Или, у истом реду, пријатеља из седамдесетих година, који је са мном био падобранац у Аеро-клубу Сарајево. Имао је јачу петљу од мене, често су га кажњавали што „процури” испод минималне висине на којој мора отворити падобран. Сећам се његове плаве кациге на којој је писало „страха нема”. Данас страхује да ли ће, као инвалид из рата, добити порцију за себе и супругу у народној кухињи. То је та Босна, она Макова пркосна? Али, неминовно је, пробудиће се народ и из овог кошмарног сна.

    Члан Удружења новинара БиХ

    Link Izvora

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com