Ко је веровао да ће Борис Тадић, после пораза на изборима 2012. године, заиста, играти у неком другом филму морао је да зна да тај филм неће гледати. Када је у одлазећој изборној ноћи одржао један од својих најбољих говора, док су његови најближи сарадници били већ далеко – вероватно су се ишуњали на задња врата напоље и звали Вучића, заклевши му се да Бориса Тадића никада нису ни видели ни познавали – могло се помислити да је Србија добила политичког џентлмена који ће показати како је могуће достојанствено политички старити.
Али, Борис је играо у другом филму само једну ноћ. Ујутру, чим се погледао у огледало, више није видео себе, као шефа свих Срба. Било је то превише за апсолутног господара у другом председничком мандату, јер његове амбиције нису срушене поразом, иако је вешто стварао илузију о себи да је само политички манекен, створен да онако леп, с тајним састојком, као „кока-кола”, опчини Србе и натера их да, кад га погледају, викну: „То је оно право!”
Али, Борис је много отровније пиће од леденохладне „коле” и списак оних који су то открили је поприлично дугачак. Елиминисао је своје противнике бездушно, наизглед сав насмејан и брижан, бацајући им петака, грлећи их по раменима и питајући их да нису, можда, за партију баскета. Зорана Живковића дегажирао је тако далеко од Крунске улице да се овај посветио узгајању винове лозе и увозу аргентинских вина.
Иако се чинило да је Чеда Јовановић крупнија политичка зверка од Живковића, осуђен од Ђинђића да буде окружен макроисторијом и специјалним задацима, почишћен је од фенси професора психологије из Прве београдске гимназије. Потом је Борис поскидао скалпове Беби Поповићу, Зорану Јањушевићу и Горану Весићу. Оставши једини носач Ђинђићевог ковчега, учврстио се на позицији неприкосновеног лидера жутих.
Још један бивши члан демократа, Војислав Коштуница, који се отцепио још деведесетих, стварајући ДСС, уместо у нови филм, отишао је у стару викендицу у Белановици.
Када је, после Војине абдикације, дао премијерско место Мирку Цветковићу, иако је партија тражила да то место припадне равничару Бојану Пајтићу, Борис је, мислећи да ће обезбедити и трећи мандат, почео да понире. Његова политичка интелигенција подлегла је владарском каприцу. Почео је да контролише све и, како то временом бива, што је више захватао, све је мање имао у рукама. Стварајући странку јапијеваца, подељених на интересне групе Драгана Ђиласа, Вука Јеремића, Душана Петровића, Драгана Шутановца, Бојана Пајтића и Слободана Хомена, узалуд је веровао да ће подстицањем сталних фракционашких сукоба између дворјана и партијаца чврсто држати дизгине власти.
Слично чини и напољу, мислећи да ће политиком и Косово и Европа одржавати вечно статус кво. Борис почиње да губи тло под ногама. Али не на Томином стиропору, већ после посете Ангеле Меркел. Наиме, паралелно с Борисовим слабљењем, у српском временском тунелу расту нека друга деца. Наравно да странци примећују унутрашње немире Николића и Вучића. Западу је био потребан друштвени консензус око две ствари: евроинтергација и почетка преговора с Приштином. Дил је склопљен. Напредњаци су рођени, радикали су се свели на клетве Вјерице Радете, али је Борис потценио Тому и Вучића, сматрајући да ће их преко медија, свог човека за специјалне операције Микија Ракића и служби, држати на око 15 одсто, као мањинског партнера у замишљеној великој коалицији.
Расписује председничке изборе пре рока, што само потврђује да се Свевишњи, док је стварао лидере у Србији, жешће забављао. Борис је веровао да ће контролисати напредњаке, мислећи да им је он тата, а Мики Ракић мама. Али увек дође време да деца оду од куће. То схвата и Ивица Дачић, напуштајући Тадића. Склапа савез с Вучићем, кога је, наравно, претходно продао. Борис више никоме није био потребан и само за неколико недеља, од политичког кума, постаје кума.
Зашто, дакле, Борис спроводи кампању враћања на чело жутих? Уз садашњег шефа демократа Зорана Лутовца, лукавог шабачког играча Дулета Петровића, који је нестао с јавне сцене као да се изгубио на вашару, а заправо и даље вуче конце у опозиционој енклави, као и уз Живковића, који се још двоуми, Борис ће покушати да реанимира златну акцију грађанске опције. Хоће ли успети Тадићев повратак у будућност?
Јер, ДС је један од стожера Савеза за Србију, којим заправо руководе Драган Ђилас и Вук Јеремић. У велику игру убацио их је управо Борис и обојица су га издали. Како њега, тако и један другог. Али и Ђилас планира оснивање странке левог центра, што је и Борисова давна идеја о црвеним демократама, те је питање да ли ће њихове сујете надвладати амбиција да склоне Вучића.
Уосталом, политичке партије у Србији су се множиле тако што се ДС делио. Сваки од пучиста створио је своју странку. Заузимајући српски трон, посредно је то учинио и Вучић. Осим њихове политике, покупио и оперативце, попут Горана Весића, способне да уиграју савршену машинерију СНС-а.
О томе би понешто могао да каже Драгољуб Мићуновић, последњи мудрац из савета стараца, који је створио Ђинђића, Коштуницу и Тадића. Иако свестан да га и његови политички праунуци посматрају као непрочитану књигу, попут оних вредних које се стављају на полицу како би је сви видели, али без икакве намере да је отворе, Мићун је човек који зна колико ће бити гледан римејк Бориса Тадића!
