Председник Србије је боравио у Москви, а тамо је отишао превентивно очаран Путином. Његове емотивне импресије надвладале су политичку одмереност, те је Томислав Николић гануто саопштио јавности да пред неприкосновеним господарем Русије нема никаквих тајни.

То би могло да буде јако дирљиво да московски домаћин није показао своју познату братску уздржаност. Јаком руком држао је госта на пристојном одстојању, тако да није било ни покушаја љубљења. Ни једном, а о три пута да не говоримо. Али, шта уопште значи губитак свих личних (и државних) тајни пред Путином? Можда езоповско казивање о специјалној врсти блискости, која се не мери ни са чим другим. Па у таквим релацијама тајне и немају функцију.

Могуће да је посета Москви имала два циља: да се покаже како се од Русије нисмо удаљили, напротив! И да се успостави баланс на српској клацкалици. Дакле, ни Исток ни Запад, односно и једно и друго, ако се може, и ако и једни и други допусте нама и једне и друге. Где је црвена линија приближавања, не одлучујемо ми.

Уосталом, наше балансирање између две силе одређено је, пре свега, милитарним околностима. Своју спољну политику Србија води како мора. Друго је питање да ли уме да се снађе између системске дезоријентације и нове варијанте несврстаности. А то ће рећи да на све стране, од великих и малих узмемо по нешто ако дају, али никада и нигде све. Да не припадамо нигде где не морамо, док не разумемо да негде морамо.

Онај споразум о статусу војника алијансе у Србији Москва није примила благонаклоно. Али, порука је била: добро, може и то, али никако у НАТО! У исто време симболично је тражен реципрочан статус за позицију Русије у оном нишком центру. Из владе се увек одговара да је Србија неутрална и да ће таква и остати.

И сад, мало о тој неутралности. Позицију државе не одређује њена самодефиниција, него оно што она заиста јесте. А сумње у неутралност Србије далеко су озбиљније од става да је она у стању да остане изван неодбрањивих утицаја. Србија не контролише територију коју сматра својим делом, на њој нема ни војске, ни полиције, ни било каквог присуства државе. Србија, дакле, већ годинама не зна где су јој границе, и на ком нивоу спознаје свој територијални интегритет. Без тога се не може говорити о пуном суверенитету, па ни о неутралности.

Лако можемо да донесемо одлуку да не припадамо никоме, али ако је неко одлучио да наша територија не припада нама, нема неутралности. На овом нивоу наше темељне спољнополитичке конфузије, морамо се определити између оних који су нам територију отели и оних који нам не могу помоћи да је вратимо.

Ту већ настају судње муке, и решавање загонетке која је на дуже стазе нерешива. И због тога премијер тражи савезнике водећи се за неким недовољно добро дефинисаним интересима, а председник од свих адута ангажује углавном своје вреле емоције. Савезници премијера и председника изгледа нису исти, мада они то могу да образложе успостављањем равнотеже.

У трагању за савезницима који нас неће само тапшати по рамену и пружати само блажену вербалну подршку, Србија се не сналази најбоље. Уместо рафинираних трагања за најбољом стазом, потези овдашњих лидера су пречесто нагли: скоковито приближавање алијанси на једној, и скрушено правдање „братској“ страни.

У сенци безуспешног трагања за савезницима, налази се драма о милитарним стандардима. Хоћемо ли се определити за западну или источну технологију, будући да смо у сфери модерних борбених система већ давно у праисторији. Вероватно ни за једну ни за другу, јер пара нема, а нема ни назнака да ће их бити. Таблоидна прича о „миговима“ и „сухојима“ давно је заташкана.

Једино нам Путин беше поклонио неке акумулаторе за борбене летелице. Мада се касније испоставило да смо то имали, али их неки замајани магационер беше затурио. Нико, па ни браћа ништа не дају џаба. Увенула је и афера са хрватским ракетним системом средњег домета. Суседи су имали некакве рампе, али им њихова браћа не дадоше пројектиле. Из истог разлога – ни они немају довољно куна.

Опште војничко сиромаштво не значи крај свађа на Балкану. Што је више беде, реторика је све запаљивија. Што је више Вучић окренут Западу, напредњачка популација љуби Кремљ, али не и Николића. Та дисперзија различитих и немогућих осећања лако се може очитати и на новим изборним листама владајуће странке. Неки бивши генерали су отпали, али су тамо стигли цивилни милитанти.

На који ће начин влада, ако је поново буде формирао Вучић, кренути добрим путем између две, углавном неугодне могућности? И јесу ли Томина обећања довољна да смире Путина? Ако ипак нису, Николић има још тајни, које сме да каже само њему.