Младом Стефану Ђоковићу (28), славнији презимењак – један од најуспешнијих тенисера света Новак, није рођак. Истог презимена, саговорник „Магазина”, који у рубрици занимање уписује: тенор, пијаниста и модни креатор, уз широки осмех каже да је навикао да новинари постављају то питање.
Обавезно у разговору дотакну Стефаново учествовање, пре 15 година на дечјој „Беовизији”, националном такмичењу за избор представника на „Еуросонгу” за младе. – Нисам победио и добро је што је тако. Његова каријера је ипак кренула у неколико смерова. У музици је 22 године, а у свет моде, где долази до изражаја други Стефанов таленат – цртање, ушао је пре мање од годину дана.
Индекси у Београду и Лондону
Глас и свирање клавира изучавао је и у Србији и у иностранству. У дизајну је самоук и спреман да учи и истражује. Као тенор и пијаниста наступао је по салама Европе: од Русије, Словачке, Чешке, Велике Британије, у чувеном Карнеги холу, у Њујорку. Тренутно је докторанд клавира на Музичкој академији у Београду у класи професора Ненада Радића. Истовремено је на Гилдхол школи у Лондону на магистарским студијама опере, где је по добијању стипендије 2014. завршио основне студије соло певања.
Као дизајнер тек је на почетку, приказао је тек три колекције и већ има позиве за недеље моде у Шангају, Дубаију, на јесен у Њујорку.
Питамо да ли је у породици из Крагујевца било музичара и дизајнера.
– Не у професионалном смислу. Иако су сви изузетно музикални. Свирају, али се нико није професионално бавио музиком. Нити модом. Дека је свирао џез трубу иако је по професији је сликар, иконограф. У пензију је отишао са места директора школе. Бака и мама су педагози. Радиле су као учитељице и обе дивно певају, поготово мама Биљана која је оставила ову професију и посветила се писању поезије – прича нам Стефан. Од када зна за себе, волео је да пева, додаје наш саговорник.
Тражио је да га упишу у музичку школу. У Београду је завршио „Мокрањац”, основну и средњу, и то неколико одсека: клавир, теорију, соло певање. Логичан пут је био Факултет музичких уметности. Власник индекса Београдског универзитета тражио је још начина да шири знање о клавиру и певању, у иностранству: „Желео сам да се усавршавам на најбољим адресама.” Признаје да без подршке породице то не би могао.
Свет је шанса
Намеће се питање да ли је био незадовољан нашим образовањем.
– Никако – изричит је Стефан. – Студије музике у иностранству доносе младом уметнику нешто чега у Србији нема. То су шансе! У свету можете да куцате на много више врата. Имате најшире ресурсе који ће бити искоришћени онолико колико се ви потрудите. То значи да имате више аудиција и прилика да вас агенти запазе, а већа је могућност и да бирате агенте.
На почетку каријере, трезвено сагледава класичну музику у домовини.
– У Србија, нажалост, не постоји оперска кућа. Имамо оперу у оквиру позоришта. Немамо традицију опере нити се ко труди да је изгради. Тешко је у таквим околностима пронаћи своје место. Млади певачи осуђени су да чекају да се актуелни, без плана за повлачењем, склоне, како би добили своју прилику.
Дане истовременог студирања у Београду и Лондону памти по путовањима, аеродромима, дружењу са колегама из целог света. Певање пореди са врхунским спортом. Опера је тешка, захтева континуирани тренинг. Клавир такође. Међутим никада није могао да седам сати вежба инструмент. Свакога јутра вежба глас, а клавир свира у зависности од потреба: да ли спрема наступ, ради на докторату.
Како се у све то умешала мода? Изненада, инспирисана музиком. По повратку са концерта Лондонске филхармоније где је слушао композицију Едварда Елгара „Енигма варијације”, једно од омиљених дела, почео је да скицира. – Непрестано имам ту жељу да будем окружен лепим. И да стварам лепо.
Када је после неколико дана погледао цртеже схватио је да су добри. Консултовао је познанике и после пет месеци колекција „Вече у опери” приказана је у новембру у београдском хотелу „Метропол”. Свечане хаљине, Стефаново виђење високе моде, биле су омаж хероинама опера, а у улози манекенки биле су првакиње београдске опере, глумице.
Убрзо је добио позив да ради костиме за позоришну представу „Кад је Ниче плакао”, чија је премијера била крајем фебруара, на сцени „Вук Караџић”, у режији Горана Јевтића. Открива да није размишљао да ли је то крупан залогај.
– Као певач тачно знам како је носити костим. Признаје да је већу трему имао уочи ревије него позоришне премијере и било ког наступа за клавиром или као тенор.
Попут других представник генерације миленијалаца размишља тако да му је читав свет потенцијално добро место за живот.
– Желим да Србија буде моја база, а у зависности од онога где и шта радим, да ли су то Америка, Велика Британија, није ми проблем да тамо живим.
Уочи разговора за „Магазин”, одржао је концерт оперских арија у Београду са колегиницом Сањом Керкез, у сали Дома војске. Интензивно размишља о ревијама са новим колекцијама и попут вршњака са радошћу користи пролеће у Београду да седи са пријатељима у башти неког кафића.
Вратио стипендију за глуму
Пре шест година, 2013. након неколико кругова аудиције и лично пред комисијом у Њујорку добио је стипендију за глумачку школу АМДА. У конкуренцији је било више од 5.000 кандидата, из света и он је ушао у 40-ак примљених. Очекивања да ће изучавати позориште међутим брзо су се распршила.
– Тамо је фокус на плесу, што ми није одговарало. После два месеца студенти имају право да одустану и њихова стипендија се аутоматски преноси другоме. То сам учинио и надам се да сам неког усрећио.
Реп – само у кући
Мама Биљана пише поезију и увршћена је у антологију српске поезије. Стефанов млађи брат, попут свих тинејџера воли реп, па се наш саговорник опробао и у овом жанру у кућним условима са братом. Сматра да су млади у Србији бомбардовани погрешном музиком.
– Молим вас напишите баш ту јаку реч, јер је тако. Генерално музику не делим по жанровима већ само на квалитетну и ону другу.
