Zabava

Teški pijanci, vikend pijanci i bivši pijanci pričaju o opijanju

Fotografija: Hana Lorens

Mnogi od nas proveli su prvi januar misleći o alkoholu. Obično zato što nam je isti izlazio na nos, uz dodatak polusvarene pice koju smo pojeli na povratku sa dočeka. Onda sledi ostatak meseca, takozvani „suvi januar“ i gnjavež privremeno treznih kolega.

Ove godine, UK vlasti su odlučile da produže našu kontemplaciju alkoholnih pitanja, pa nam saopštavaju da nije preporučljivo popiti preko 7 pinti (3.3 l) za nedelju dana, te da uz svaku čašu vina valja razmisliti o raku. Oba obaveštenja su, iako smorna, sasvim tačna.

Kad alkohol preuzme dominaciju nad jednom kulturom kao što je ovde uradio u poslednjih mesec-dva, čoveku je teško da se ne osvrne na ulogu koju mu on igra u životu. Da bismo pomogli kolegama da se sa takvim osvrtima izbore, zamolili smo ih da sve to lepo zapišu i okače na internet.

Fotografija: Robert Foster

DŽOEL GOLBI, AUTOR, VICE

Nisam pio pre devetnaeste jer mi je tata bio alkoholičar, što ga je i ubilo kad sam imao 15 godina, a to ume da ublaži žeđ. Dakle, propustio sam sve one tinejdžerske rituale – povraćanje po klupama, upad u klubove gde se slabo brine o starosnom dobu klijentele, cupkanje ispred prodavnice pića sa sitnišom u džepu dok jedan od vas ne uspe da namoli nekog od odraslih da uđe i kupi vam rum. Umesto toga, ostala su mi sećanja na tatu obeznanjenog ispred TV-a, na kuvanje jake kafe da bih ga otreznio pre nego što mama dođe s posla i opet se posvađaju, na njegov odlazak i preseljenje u majušni jednosobni stan gde je sam sedeo, gledao golf, i čekao smrt.

Evo jedne zabavne anegdote: Jednom sam, pošto je on umro, krenuo na tavan da nešto sredim i odjednom mi se na glavu sručila gomila plastičnih flaša, plavih i zgužvanih. Tatin posthumni poklon. Izbrojali smo ih histerično se smejući – kako i ne bi, smrt je apsurdna – i zaključili da je bilo četrdesetak flaša Frosty Jack jabukovače. Mora da je pijan trpao ambalažu na tavan da bi sakrio naviku za koju smo svi već znali. Bilo je to mučno vreme, iskreno rečeno. Ništa tu nije bilo zabavno.

Ali zato sad obožavam alkohol!

Na drugoj godini fakulteta odlučio sam da sam svoj čovek, da alkohol nije prokletstvo nego porok, da ću ja to bolje da iskontrolišem jer znam o čemu se radi, i da je jebeno teško naći društvo dok trezan sediš u praznoj sobi i igraš Xbox. Tada nisam znao podatak da deca alkoholičara imaju od 2 do 9 puta veću šansu da se i sami navuku na piće ili drogu, a tri puta veću šansu da se odluče na samoubistvo.

To se ne slaže sa mojim sadašnjim pogledom na alkohol – društveni lubrikant za najbolje noći koje sam ikada doživeo, sredstvo za opuštanje koje me zbližava sa prijateljima. Ali ponekad se desi da popijem par konzervi sam kod kuće i pomislim: sve je u redu, zar ne? Desi se da sam na žurci dva do tri puta pijaniji od svih ostalih, pa kažem sebi: sve je… sve je kul. Sve je OK. Probudim se mamuran pa se nalivam sokom i govorim sebi da nisam svoj otac. Da znam šta radim. Da je sve pod kontrolom.

Nemam pojma. Verujem da se svaki sin alkoholičara ponekad zapita da li je možda i sam zabasao u istu močvaru. Moj odnos prema alkoholu je komplikovan; ako ćemo iskreno, bio je onaj dvogodišnji period kad sam previše pio, previše olako. Mama mi je umrla i nisam znao šta ću. Nije to bio direktan povod, ne bih nasumično da tražim izgovor, ali kvantitet je polako počeo da raste. Alkohol je bio prekrivač ispod kog bi se moj mozak zavukao kad bi svet postao previše glasan. To je loše, zar ne? To ne valja.

Mislim da se mnogi od nas, iskreno rečeno, nađu u sličnoj vrsti pijanog čistilišta, uvek na oštrici noža između pijane zabave i čistog opijanja. Možda je za mene taj nož samo malo oštriji jer sam već video kuda alkoholizam može da vodi.

Trudim se da prestanem da pijem po šest limenki ispred TV-a svake večeri. Trudim se da budem odgovorniji prema životu i zdravlju. Trudim se da oslabim, pobogu, jer sam nabacio pivsku stomačinu. Trudim se da skinem prokletstvo koje nije prokletstvo, nije sudbina koju sam nasledio. Ali ne trudim se da se skinem na suvo, zato što… pa, zato što volim da pijem, a odvojiti alkohol od društvenog života je kao odvojiti bršljan od drveta. Odbijam da priznam sebi da nije sve pod kontrolom. Ali evo, možda ove godine, možda leta gospodnjeg 2k16, možda je vreme da budem odrasla osoba. Ili možda da pređem direktno na dop. Ili jedno ili drugo.

Autor teksta iz pijanih dana

DŽON DORAN, KOLUMNISTA, VICE

Znači još jedan je [iskašljava sluz, mulja je po ustima, pljuje na pod] suvi januar iza nas. Ima li jasnijeg pokazatelja do kakvog se nivoa ova nacija srozala od te takozvane tradicije? Jebeš ovo vreme i ovaj život. Baš danas milioni bednika širom ove mile zemlje zelene prenaglašeno pričaju jedni drugima kakva je to „muka“ ostati trezan mesec dana, kako je malo falilo da „pokleknu“, kao da je bio juriš lake konjice, jebote.

Mislim, ne bih da vam kvarim zabavu, ali samo težak idiot umišlja da suvi januar ima efekta. Samo idiot bi mislio da mu režim sirovog voća i pilatesa i klistira ponedeljkom, dozvoljava da se ostalim danima roka ciglom u glavu – to prosto tako ne ide. Isto važi i za alkohol.

Svaka budala može na mesec dana da se odrekne pića ako je sposobna da broji od 31 do 0. Pravi podvig (i jedina prava korist) je odreći se pića na par dana svake nedelje – ili ne daj bože, piti umereno do kraja života. Umesto toga, mi se zalećemo u potpuno beskorisni mačo izazov, period prisilne trezvenosti koji samo izlaže unutrašnje organe nepotrebnom stresu, čija se eventualni pozitivni efekti momentalno ponište već prvog februara, kad svi ponovo navalimo na piće. To je kao kad bankar na kokainu insistira da svakog petka ujutru mora da igra skvoš do iznemoglosti, kao kompenzaciju za to što ostalim danima šmrče tone belog. Nikakve to veze nema sa zdravljem.

Sa druge strane, sve što se tiče UK kulture pića je licemerno i naopako. Pijanci su sve više žedni, a saveti koji im odozgo stižu su sve smehotresniji. U Britaniji preko devet miliona ljudi pije „više nego što bi trebalo“, a ta cifra je sigurno skočila od kako su vlasti izdale nove, strožije preporuke o konzumaciji alkohola pre par nedelja.

Sve ovo priča hronični alkoholičar (sedam godina u oporavku), koji je preko dve decenije pio praktično svakodnevno i kao posledica toga se par puta našao na granici smrti. U proseku sam prebacivao nove preporuke po dvadeset ili trideset puta nedeljno; dakle, mislim da me se tiče cela ova priča iako više ne pijem.

Svi koji piju dobro znaju da ovakve kampanje samo uludo troše novac poreskih obveznika, jer se tih saveta niko ne pridržava osim ljudi koji ionako piju umereno.

Istina je da su veze između alkohola i raka jetre danas nešto pouzdanije potvrđene nego što su bile pre dvadeset godina, ali ta razlika je zanemarljiva za ljude koji piju umereno. Novi standardi predstavljaju nameru medicinskog establišmenta da svede rizik od smrti povezane sa alkoholom ispod 1%, što cene da je razumna brojka. Ali Ser Dejvid Špigelhalter, profesor i stručnjak za analizu rizika, kaže da ovaj broj treba postaviti u pravi kontekst. Po novim preporukama, ispalo bi da je opasnije gledati TV ili jesti slaninu dva puta nedeljno.

Saznaćete uskoro! Novi podaci iz ministarstva pokazuju da se rizik od saobraćajnih nesreća svodi na prihvatljiv nivo ako se izbegava izlaženje iz kuće od 11 do 16 časova! Sve ovo podržava 100% precizna statistika!

Poslednje vesti! Izvori iz vlade javljaju da ko nije katolik ima značajno manje šanse da postane Papa, a rizik od gaženja u medveđe govno se najbolje izbegava tako što se ne ide u šumu!

Prava slika britanskog opijanja, koju ignorišu i zvanične preporuke i suvi januar, je katastrofalna. Približno milion i po ljudi je ili zavisno ili priznaje da nema kontrolu nad svojom konzumacijom alkohola. Od njih 33,000 svake godine umre u nesrećama koje izaziva alkohol ili od posledica hroničnog opijanja.

Ko god ovo čita zdrav i zadovoljan, spreman da večeras izađe na piće – nadam se da će se dobro provesti. Nije da me se tiče, ali ozbiljno, probajte da par dana nedeljno preskočite piće ako vam to već nije praksa. Super je kad čovek može da pije; kad se dođe do tačke gde mora da se prestane, baš i nije. Mojoj braći i sestrama koji su se odrekli alkohola želim da izdrže, da čestitaju sebi svakog jutra kad ne moraju odmah da se maše telefona i lažu poslodavca da su bolesni ili se izvinjavaju partneru, cimeru, roditeljima. Onima koji piju i ne mogu da se kontrolišu ili više ne nalaze zadovoljstvo u piću, molim vas da se obratite doktorima ili dežurnim centrima za pomoć što je pre moguće. Nije lako ostaviti piće (ili ublažiti ritam; hronični alkoholizam i napijanje po navici nisu ista stvar), ali ako to može govnar kao ja, onda za svakog ima nade. Srećno.

HANA JUENS, POMOĆNA UREDNICA, VICE

Sve je počelo u kućnoj atmosferi. Odlučile smo da prespavamo kod drugarice čiji su roditelji bili dovoljno trpeljivi da podnesu šest raskokodanih tinejdžerki u tri ujutru.

Jutro sam dočekala u oskudnom kostimu Alise iz zemlje čuda, sa glavom u WC šolji. Zvala sam tatu da dođe po mene – stoički vitez uvek spreman da odveze kući koga god treba morao je da me bukvalno unese na prednje sedište svog Forda. Tokom vožnje, povratila sam svaki put kad smo ukočili, skrenuli u krivini, ili stali na semaforu. Sve se skupljalo u udubljenju ispod sedišta. Posle pola sata, bilo je iznenađujuće puno. Kad smo stali, videla sam da su mi bele dokolenice postale ružičaste, što me je nateralo da opet povratim kroz kiselinom oprljene nozdrve. Tata je ćutke sedeo, mirnog izraza lica, ni ljut ni razočaran. Pun razumevanja, što je bio slučaj i u sledećih deset godina, kad god bih nešto zajebala.

Usledio je fakultet, distopijski eksperiment iz sociologije u kom se prijateljstva zasnivaju i održavaju na pogon alkohola, koji se u telo sipa kroz levke, cevi, i razne druge naizgled neprikladne predmete. Piće jednako zabava, znači manjak pića jednako dosada. Kad se drugi talas poremećaja ishrane proširi među prijateljicama, vreme je da se preskoči večera i na prazan stomak popije flaša vina posle posla da bi se otišlo u krevet sa kolegom. Zagrevanje za izlazak počinje već na autobusu, gde se pijano unosiš u lice drugim putnicima dok tvoja drugarica nekom pokazuje sise. Ista priča svakog vikenda. Uprkos svim manama, deluje ti kao sloboda.

Onda odjednom shvatiš da si deo generacije apatičnih ljudi od po dvadesetak godina. Morala sam da prihvatim da jutro posle ozbiljnog napijanja redovno prati anksioznost. Bez utehe u vidu najboljih drugarica sa kojima možeš da prespavaš ili iskukaš taj ceo mamurni dan, ništa više nije isto. Osećaj zajedništva je nestao.

Uz par retkih izuzetaka, danas ne pijem više od par čaša. Zvuči kao da sam došla do nekog velikog otkrovenja po pitanju duševnog zdravlja, ali razlog je uglavnom u tome što sam ostala dekintirana – ozbiljno i teško – pa više nemam para za londonske barove. Možda se kad postanem bogata i slavna vratim povraćanju u tuđe tašne. Do tada…

SAM VOLFSON, UREDNIK, VICE

Ljudi vole da mi prepričavaju svoje pijane brljotine. Ne znam zašto – nisam neki sagovornik – ali nekako sam u krugu prijatelja postao zapisničar za svaki neuspešni felacio i blaži prestup počinjen pod uticajem devet piva i jedne kesice čipsa.

Kad mi ljudi te gluposti pričaju, obično prvo napomenu koliko su pili, kao neko upozorenje. „Nikad se više nisam ožderao“ na početku priče je kao „sadržaj koji sledi ne preporučujemo fotosenzitivnim gledaocima“ na početku videa, potpuno je nebitan za sam narativ, napominje se tek onako.

Tako i treba. Alkohol je najmanje bitan deo jedne aktivnosti. Samo najgori nesposobnjaković uslovljava celo svoje veče tačno određenom vrstom vina. Za većinu nas, piće je sredstvo a ne cilj.

Ali ove godine, stvarno sam odradio suvi januar i shvatio sam da mi ceo život menja boju. Nisam neki mračnjak, ne identifikujem se sa ličnim ispovestima na thoughtcatalogue.com ili tako nešto, ali ipak sam shvatio u kolikoj mi je zbrci život kad sam prestao da pijem. Konfuzne lične petljavine su počele da se raspliću same od sebe. Uspeo sam da pratim određeni sled misli bez da me implikacije koje slede izbace iz koloseka.

Nije baš da mi se ceo život promenio, da sam ozdravio i poboljšao ten. Više je kao da sam nosio par mokrih čarapa ceo dan, a onda stigao kući i obuo par finih čistih i sveže osušenih. Vidite da nisam mračnjak.

Istini za volju, jedva sam dočekao da opet počnem da pijem. Apstinencija, vegetarijanizam, celibat, uzdržavanje od prdeža – verujem da sve to ima svoje prednosti, ali jedan je život, nema smisla trošiti ga na nečinjenje stvari.


DŽO BIŠ, PISAC, VICE

Kao pretenciozni tinejdžer, izbegavao sam alkohol. Dok su se moji vršnjaci po parkovima i kućama nalivali iz plavičastom vodom iz dvolitarskih flaša i zatim istu povraćali, ja sam ih gledao sa prezirom i ljutnjom, motao džoint zbunjen tim besmislenim betoniranjem. Ono što mi je najviše smetalo je činjenica da nisu podnosili jedni druge, pa su morali da se odvale od pića da bi to nekako potisli. Bio sam ubeđen da je to nešto najgluplje na svetu, nesvestan da će mi se kasnije život vrteti oko uzimanja preparata koji čine ljude za nijansu podnošljivijim.

Tek na svom prvom poslu, sa šesnaest godina, sam naglavačke zaronio u svet alkohola. Odložio sam koledž i zaposlio se u prodavnici ploča. Hteo sam da se družim sa starijima, sa ljudima koji su me „kapirali“ a ne bubuljičavim kikotavim idiotima. Par meseci kasnije, božićna zvona su opet počela da zvrndaju. Pošto mi je to bio prvi doček u firmi, odlučio sam da ga obeležim pićem.

Kao i svugde svetu muzike, imali smo otvoren bar na kom smo nabili račun u desetinama hiljada. Počeo sam sa koktelom po imenu wibble – grimizna tečnost u čaši glupog oblika. Proćaskao sam sa raznim ljudima, muvao se okolo, popio još par piva. Onda je usledila ključna tačka – prešao sam na crno vino pošto sam ga znao iz detinjstva a i manje je izazivalo gasova nego pivo. Jedno piće, pa još jedno, pa malo igranja, pa još dva. Tu sam već počeo da vičem i teturam se okolo, zamalo prevrnuo velikog papirnog konja, i pio sam još vina.

Svesti sam došao na WC šolji spuštenih pantalona, u sred sranja. Probudio me je izbacivač koji je besno lupao na vrata i obavestio me da se klub zatvara. Još ošamućen, navukao sam pantalone, zakopčao ih, prišao metalnom lavabou i povratio nešto crveno.

Društvo me je čekalo ispred. Padao je sneg a ja sam nosio samo majicu, kaput mi je ostao u garderobi. Dao sam nekom broj da mi ga pomogne, naslonio se prijatelju rame a zatim se ispovraćao po istom.

Taksijem smo otišli kod nekoga kući. Ostali su se drogirali za stolom dok sam ja spavao na kauču. Nije bilo grejanja i smrzavao sam se, ali tako pijan nisam mogao da ostanem budan. Sutra smo svi taksijem otišli na posao; oni su doručkovali u Meku, ja nisam mogao. Sledeća četiri sata proveo sam u naizmeničnom povraćanju i dremanju. U jednom trenutku sam povratio u žičanu kantu bez kese i tako zasrao agencijski tepih. Nedugo potom, taksi me je odvezao kući.

Još od tada, jedva da sam se treznio. Sviđa mi se ovako. Taj prvi čak mi i nije bio najgori mamurluk. Da bih vam opisao najgore mamurluke, morao bih knjigu da napišem. Bilo ih je kataklizmičnih i katarzičnih, a obično bi me koštali bar 80 dolara za taksi. Hoću da kažem da mi je prvo iskustvo sa alkoholom bilo baš kako treba: potpuno preterano, potpuno ponižavajuće, i neviđeno bolno.

EMA GARLAND, PISAC, NOISEY

Svake godine ljudi iz mog okruženja prestaju da piju, jedan po jedan. Razlozi koje navode nisu moralne, društvene, čak ni medicinske prirode; obično je u pitanju manjak interesovanja. Neki nisu ni počinjali da piju, drugi su preterali na koledžu pa im sad telo govori da ne mogu više. U svakom slučaju, lako je odreći se nečega što ti ne nedostaje. „Alko-meh-olizam“, kako to zove Noisey urednik Den Ozi. Pa pak, za neke je to više od izbora ili stila življenja – stav prema piću postane im deo karaktera, nešto što ih definiše kao osobu.

Deda mi je preminuo prošle godine u ovo vreme, a većina mojih sećanja u vezi sa njim tiču se pića. Neka su smešna, kao ono kad se previše napio da bi vozio kući pa je ukrao konja i jahao preko Planine Kerfili. Neka su manje smešna, kao ono kad su ga ubile brojne komplikacije vezane za preteranu upotrebu alkohola. Ma koliko često svraćala ko njega, i ma koliko puta mu objasnila šta znači veganska dijeta i praksa da pijem samo kad izlazim, uvek bi mi čim sednem ponudio votku i kuvano jaje.

Ovo bi se na razne načine moglo nazvati tužnim, ali iskreno, on je živeo kako je hteo i bio naizgled zadovoljan sve do par meseci pred smrt – a tih poslednjih dana ga je pre svega mučila činjenica da leži potpuno trezan na krevetu u svojoj dnevnoj sobi. Negde u kući mojih roditelja postoji stara fotografija dede kako peva obučen u Džordža Majkla, što govori više o njegovoj ličnosti nego što bi bilo koja priča o alkoholizmu mogla.

Ranije sam mislila da bi takvo lično iskustvo moglo da postane krst koji ću ubuduće da nosim, ali nije. Šta sad, zar treba da odbijem hladno pivo u sred leta zato što moj pokojni deda previše pio? Nema šanse, jebote. A da li ću opet da se teturam klubom i pijem jeger za jegerom dok ih sve ne povratim u nekoliko čaša? Možda i ne.

Neki ljudi biraju mesto za izlazak ne po društvu ili aktivnosti, nego po ceni piva. Meni lično piće ne znači toliko. Pre bih izabrala određenu osobu ili obrok nego određeno piće, ali ipak, ako bih pokušala da kažem da na poslu ne iščekujem željno mejl koji stiže petkom između 4:50 i 5:00 i najavljuje besplatno pivo za zaposlene, bila bih užasan lažov.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh