Браћо моја Српска и Србијанска,
Пре око двадесет пет година, ослободисмо се самоуправне социјалистичке, дакле нетржишне, привреде и пригрлисмо све благодети либералног капитализма.
У историјским тренуцима за државу и нацију, а, богами, и за цео свет, прокламовасмо начела тржишне привреде и похрлисмо у бољу будућност.
Мало подсећање. До краја осамдесетих година прошлог века живели смо у особеном друштвено-политичком и још особенијем привредном систему.
У то време постојало је, макар делом, слободно тржиште робе и услуга, али није било тржишта капитала нити тржишта радне снаге.
Без икакве ироније се можемо с негодовањем, па и гнушањем, сетити понашања тадашње привредне и политичке елите која је инвестиционе одлуке доносила кроз самоуправне споразуме и друштвене договоре.
Тако су фабрике, путеви, железничке пруге или системи за водоснабдевање грађени тамо где би се проценило да је то економски или политички најпогодније, али је било превише произвољности, политиканства, па и злоупотреба. Често су се партијски кадрови борили да инвестиције буду на оним местима како је то њима одговарало из уских политичких или личних разлога. Постоји, рецимо, анегдота о Слободану Пенезићу – Крцуну и изградњи ваљаонице бакра у Севојну.
Питање је да ли је Смедерево, где нема ни руде гвожђа ни угља, добро место за железару.
На таласу промена светског значаја, почетком деведесетих година прошлог века, одбацисмо очигледно лошу праксу и кренусмо храбро да градимо привредни систем по угледу на западне суседне нам земље, а и по угледу на најразвијеније тржишне привреде Европе.
Од поменутог преломног тренутка прошло је доста времена; довољно да се роди, одрасте, ишколује и (уз велику срећу) запосли један инжењер или економиста.
Да погледамо каква је то данашња српска привреда која треба да запосли поменутог имагинарног младог стручњака.
За запошљење било ког новог радника потребне су, сасвим јасно, инвестиције. Суштина капиталистичког (или, да не будемо груби, тржишног) начина привређивања је у предујмљивању средстава која треба у процесу рада да се оваплоде и створе нову вредност.
У Србији, наравно, има инвестиција. Према званичној статистици за 2014. годину (последња потпуно обрађена) у Републици Србији је у нове основне фондове инвестирано око 479 милијарди динара или, коме је лакше, око четири милијарде евра.
Од наведеног износа, леп део од око 150 милијарди динара (1¼ милијарде евра) се односи на Београдски регион, а око 131 милијарду динара (1,1 милијарде евра) се односи на сам Београд.
Према томе, од укупног износа инвестиција у милој нам отаџбини, око 31% се односи на Београдски регион, а око 27% на престони нам Београд.
И у Јужнобачку област се доста улаже. Укупан износ инвестиција је 2014. године износио око 77 милијарди динара (око 16% укупних инвестиција у држави), а инвестиције у Новом Саду су износиле око 63,5 милијарди динара (око 13% инвестиција у Републици Србији).
Београдски регион и Јужнобачка област – око 47% инвестиција у лепој нам отаџбини.
С друге стране, у Шумадијску област је 2014. године уложено око 10 милијарди динара (2% укупног износа), а у Крагујевац око 7,7 милијарди динара (1,6%).
У Нишавску област је уложено 8,8 милијарди динара (1,8%), у Ниш око пет милијарди динара (1% укупних инвестиција у Републици Србији).
У Зајечар је 2014. године уложено око 1,43 милијарде динара, а у Лесковац, пету по величини локалну самоуправу у Србији, 1,67 милијарде динара (0,35% укупних инвестиција у држави).
Занимљива је и структура инвестиција. Од 150 милијарди динара уложених у Београдски регион, део од око 65 милијарди динара (43%) се односи на изградњу нових капацитета, око 63 милијарде динара (42%) на реконструкцију, доградњу и проширење постојећих капацитета, а остатак од око 22 милијарде динара (15%) на одржавање постојећих капацитета.
Од 77 милијарди динара уложених у Јужнобачку област, око 14 милијарди (18%) се односи на изградњу нових капацитета, око 21 милијарде динара (27%) на реконструкцију, доградњу и проширење постојећих капацитета, а остатак од око 42 милијарде динара (55%) на одржавање постојећих капацитета.
Дакле, грубо речено, слика инвестирања у Србији изгледа овако. Улаже се у Београд и у Нови Сад, а у остатак Србије само колико се мора. У Београду се граде нови капацитети, а у Новом Саду се, махом, одржавају постојећи. У остатку Србије улагања нису довољна ни да се очувају постојећи капацитети.
Наш замишљени млади стручњак, вршњак демократских промена које су нам обликовале начин живота на почетку двадесет првог века, нема много избора. Инвестиције, тј. нова радна места, се налазе у Београду. Према томе, млади стручњак је или рођен у Београду или ће у се у Београд преселити. Уколико је рођен у Новом Саду, може да остане и у родном граду где се чувају постојећа радна места. Млади стручњаци из Врања, Крушевца или Ужица треба да се спакују и настане се у главном нам граду.
Нама што читасмо економске књиге остаје да тражимо одговор на неколико питања.
Како је могуће да тржиште капитала тако неравномерно географски усмери ресурсе у националној привреди? Због чега је инвеститорима занимљив Београд и Нови Сад, а не и остатак Србије?
Одговор је, можда, ипак ван поменутог тржишта капитала. Од времена самоуправног социјализма у Србији је политички и привредни систем потпуно измењен, али није измењена нарав људи који га чине. Не доносе се инвестиционе одлуке у Србији ни данас на тржишту капитала где би владала сурова логика максималног профита.
Одлуке о инвестицијама се доносе, донекле слично као пре више деценија, у уским круговима политичке и привредне квазиелите која је приграбила највећи део националног богатства и игра се њиме без икаквог обзира. Припадници нове владајуће класе српског друштва доносе одлуке о инвестицијама руководећи се потребама текуће политике, руководећи се мегаломанским замислима о формирању богаташких династија сличних аристократији у земљама које нису искусиле револуционарне преврате у својој историји, руководећи се, чак, и личним симпатијама или антипатијама.
Припадници политичке и економске квазиелите одлично знају кроз шта су све морали да прођу и шта су све морали да раде док нису дошли до капитала којим располажу.
Такође знају да се капитал не стиче кроз профит на уложена средства по стопи од 2% или 5% годишње.
Капитал се стиче мутним радњама, у сарадњи с политичким моћницима. Зато се, приликом инвестирања, такви инвеститори и не занимају превише за компаративне предности овог или оног града или дела земље. Занимају се, пре свега, за то да буду што ближе власти јер је то кључ успеха у српској привреди.
Када бисмо створили у Србији друштво у коме би било стварне владавине права, у коме би државна управа била стручна, ефикасна и поштена макар на основном нивоу, када бисмо створили друштво у коме се политичари не бирају на изборима према обећањима ко ће више инвеститора да доведе у родни град – вероватно би бисмо имали више географски равномерно распоређених инвестиција.
У оваквој ситуацији је, ипак, најбоље уложити новац у Београду – тамо је ипак главнина власти. Остатак Србије нека се, лепо пресели – воља им у Београд, воља им у иностранство.
У следећем чланку осврнућемо се на техничку структуру инвестиција у Србији.
