Од нашег извештача

Рио – Тешко је заиста одабрати јунака финалних борби другог дана атлетских такмичења на Играма у Рију. Конкурената има доста, безмало сви нови олимпијски шампиони са Олимпијског стадиона „Жоао Авеланж”.

За оне који се одлучују на основу традиције то је нова шампионка на 100 метара, они који цене непобедивост одлучиће се за поновног шампиона на 10.000 метара, а они који воле изненађења и своје осећања везују за атлетске звезде у успону имају двоје кандидата…

Шели-Ен Фрејзер-Прајс, двострука олимпијска и трострука светка шампионка на 100 м, предала је владарску палицу Елени Томпсон, 24-годишњој земљакињи која је до сада имала само сребро на 200 м, освојено прошле године на Светском првенству у Пекингу. Томпсонова је већ у полуфиналу најавила је да њен циљ злато и да има неопходну брзину за то и у финалу декласирала је ривалке претрчавши 100 метара за 10,71 секунди, само стотинку споре од њеног овогодишњег личног рекорда. Друго место Освојила је Тори Бови (САД) с 10,83, док је „џепна ракета” Шели-Ен Фрејзер-Прајс (висока је 1,52 цм) постигла свој најбољи резултат у сезони у којој су је мучиле повреде и тих 10,86 секунди били су довољни само за бронзу. Могућност да постане прва спринтерка с три узастопна олимпијска шампионка на 100 м, дакле, била је само статистичка могућност.

– Када сам прелазила линију циља погледала сам око себе и видела да сам сама и нисам знала како да прославим победу. У мом крају у Конгстону поставили су велики екран да прате ову трку. Не могу ни да замислим шта се сада тамо дешава рекла је Елена Томпсон, до јуче позната као тренинг партнерка олимпијске шампионке. Сада је она олимпијска шампионка…

Најбоља европска спринтерка Холанђанка Дафне Шиперс била је тек пета у финалу с 10,90 секунди…

Шампион који траје је Британац Мохамед Мо Фарах. Двоструки олимпијски шампион из Лондона обавио је јуче половину свог циља и одбранио прво место у трци на 10.000 метара, поново у завршном спринту декласиравши комплетну кенијску и етиопску елиту с 27:05,17 и сада му предстоји одбрана злата и на упола краћој стази. Тако се Фарах приближио Финцу Ласеу Вирену који је једини на олимпијској сцени одбранио шампионске титуле на 5.000 и 10.000 метара (1972. и 1976), а на легендарног Финца подсетио је и по једном бизарном догађају. Фарах је, као и Вирен 1972. пао током трке, али је устао и достигао све ривале, а на крају их и победио.

– Када сам пао, помислио сам: О мој боже, готово је. Али могао сам да устанем и само сам желео да достигнем остале и да их „држим“. То никад није лако, али успео сам. Урадио сам то за своју породицу – рекао је Фарах пошто је публику поздравио на свој уобичајени начин: савијеним рукама изнад главе правећи срце са својим лицем у средини.

Двоје сасвим неочекиваних победника су Белгијанка Нафисату Тијам и Немац Криштоф Хартинг. Тијамова, ће 19. августа напунити 20 година, до сада је највећи успех остварила на Европском првенству 2014. када је освојила бронзу, а на овогодишњем у Амстердаму није ни наступила у седмобоју, већ у скоку увис и била четврта, а сада је олимпијска шампионка у седмобоју, који поред снаге, брзине и издржљивости захтева и велико искуство.

Хартинг је већ добро познато презиме у бацању диска. Роберт Хартинг је у Лондону постао олимпијски шампион, а и нови олимпијски шампион има исто презиме. То међутим није Роберт, који је испао у квалификацијама, већ његов пет година млађи брат Криштоф Хартинг, који до сада није био на неком од места победничког постоља ни на једном великом такмичењу. У Рију, међутим, остварио је лични рекорд од 88,37 м – довољно за неочекивани тријумф.

Бартолета и Окагбаре се окрећу даљу

До финала на 100 метара нису дошле Американка Тијана Бартолета ни Нигеријка Блесинг Окагбаре. Обе ће шансе за освајање медаља потражити с пуним правом у скоку удаљ (квалификације 16. августа) у којем ће наступити и наша рекордерка Ивана Шпановић. Бартолета је светска шампионка из Пекинга прошле године, а то је била и пре 10 година, док је Окагбаре освојила олимпијску бронзу у Пекингу 2008. и сребро на Светском првенству у Москви 2013. када је била испред Шпановићеве, која је баш тада започела трофејни низ освојивши прву од седам медаља на седам узастопних такмичења.