Доналд Трамп, алергичан на мигранте, какав већ јесте, то поређење би вероватно сматрао увредљивим, али у његовој привлачности за Американце, па и за многе Србе, има нечега налик харизми извесног кубанског азиланта у САД и злогласног криминалца по имену Тони Монтана. Протагониста Де Палминог „Лица с ожиљком”, пропалица која се успиње на врх нарко-картела, Монтана прљавим новцем купује себи приступ отменим местима. У једном таквом ресторану, они који су рођени са сребрном кашиком у устима згражавају се над његовим неизлечивим простаклуком. На то им се он руга да им је, колико год се успијали, потребан како би њему могли да урежу белег негативца и тиме скрену пажњу са својих послова, ни по чему поштенијих, само боље скривених. Тако нас сценариста, стари левичар Оливер Стоун, придобија за разумевање према Монтани, терајући нас на поистовећивање с оним који у очима лицемерне елите остаје шљам колико год да се обогатио користећи се јединим начинима за које је био способан кад већ није имао приступ врхунским школама где би га подучили махинацијама на берзи.

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ