Доналд Трамп, председник Америке, још није извесност, али је већ сасвим озбиљна могућност. Како је земља која себе и своју демократију сматра изузетним и моделом за остатак света, дошла дотле да један од најозбиљнијих кандидата за њеног лидера постане ексцентрични милијардер, контроверзни бизнисмен, политички демагог, и, како се све чешће описује, преварант, па чак и фашиста?
„Демократе се постројавају, републиканци се распадају”, гласио је један наслов са портала „Њујорк тајмса” након прошлонедељног „суперуторка” са неочекивано добрим Трамповим резултатима на по традицији међашу у овој квалификационој фази председничких избора.
Сви извештаји из овог изузетно компликованог политичког маратона говоре да је такозвани естаблишмент америчких конзервативаца ужаснут могућношћу да Трамп (можда већ у мају) освоји 1.237 делегата потребних му да буде номинован за њиховог председничког кандидата. Партији Абрахама Линколна због тога предвиђају губитак већине у Конгресу и поделу на неколико фракција које ће се међусобно оптуживати за политички фијаско.
У ништа мањој паници је и остатак света у коме је Америка још водећа политичка и војна сила. Како ће се „лидер слободног света” понашати ако јој заиста на челу буде човек који обећава да ће убијати породице терориста, забранити улазак у САД за 23 одсто човечанства, према главном суседу подићи велики зид (и натерати га да га сам плати)… Човек који тврди да не лаже, али игнорише чињенице и „не занима га истина”.
Али главно питање у овом моменту јесте како је Америка од Обаме стигла до Трампа, односно ко купује оно што он засад веома успешно продаје.
У оптицају је неколико објашњења. Једно је да својом демагогијом Трамп излази у сусрет страховима Американаца све више прикраћених у расподели растућег економског колача. Aнализа „Вашингтон поста” из децембра показује да су међу његовим симпатизерима углавном бели мушкарци међу којима сваки други зарађује мање од националног просека који је данас око 50.000 долара годишње.
Реч је и о људима који су без дипломе колеџа (међу којима је незапосленост чак око 30 одсто). И о онима који сматрају да „амерички сан”, постулат да свака нова генерација треба да живи боље од претходне, кваре илегални имигранти који обарају наднице, да националну безбедност угрожавају муслимани, а да је за хаос на Блиском истоку, Исламску државу, севернокорејску атомску бомбу и јачање Кине крив Барак Обама који се није усудио да на прави начин употреби америчку силу.
Али како то да је заступник сиромашних постао један тајкун из златне колевке (почетни капитал од милион долара обезбедио му је отац). У томе је друго објашњење феномена Трамп: у очима следбеника он, будући да је милијардер, не дугује ништа корумпираном политичком систему у којем богаташи купују утицај у Конгресу, на узди држе своје политичаре и из године у годину увећавају привилегије.
Треће тумачење Трамповог успона је демографско: нeлагода садашње беле већине због предвиђања да ће у догледно време (већ до 2050) постати мањина. Још 2012. у Америци је рођено више беба мањина него већине, а њихов удео у бирачком тело достигао је 38 одсто.
Али све више се говори и о још једном фактору. Будући да је и мајстор америчке естраде (бивши водитељ једног „ријалитија”, организатор избора лепотица), Трамп највештије користи слабости изборног система и медијски циркус у који се претворио процес бирања председника.
Трамп је наиме увелико и производ америчких медија, све гладнијих рејтинга, тиража и кликова. Што он више провоцира, крши политички бонтон, прави расистичке и сексистичке испаде, пљује по новинарима и говори будалаштине, то добија све више (бесплатног) публицитета.
Трамп је на ТВ изборну пропаганду (први спот је пустио тек седам месеци после објаве председничких амбиција) потрошио само делић онога што су за то уложили његови ривали. С разлогом, јер је, према једној рачуници, у медијима добио 33 одсто више времена и простора него сви остали учесници у номинационој трци.
Како је изнео Нејт Силвер, статистичар који се прославио тачним прогнозама у претходним изборним циклусима, Трамп је у републиканском табору (у којем је на почетку било 17 кандидата) до средине децембра имао 54 процента укупног публицитета, а следећи о којем је највише извештавано, Џеб Буш, тек осам одсто. На девет водећих ТВ мрежа њему је дато 33 пута више времена од најближег партијског ривала и два пута више од Хилари Клинтон.
Трамп није први богаташ који жели да постане национални лидер, али без сумње много успешније од претходника експлоатише фрустрације једног дела америчких бирача и хаотично, па и хистерично стање у редовима Републиканске партије (чији други кандидати нису ништа мање радикални, али јесу уљуднији). Можда се на крају неће докопати Беле куће, али и то што је стигао довде довољан је доказ да је Америка ово „трамповање” – заслужила.
